Kakav dan, rekoh sebi kroz suze nakon što ostadoh sama. Kako se sve može srušiti u trenu, baš kao lego kockice. Mali dvorac koji je bio samo naš, posta ruševina. Ostat će samo prilika za sjećanje i korito rijeci suza.

A gradila sam ga puna ushićenja, ponosna na našu malu građevinu, na nas. I odjednom paf… Sve se sruši. Ne trebaš me više, kažeš.

Ovo nije ljubav kažeš, ovo je navika. Ne pronalaziš se više tu. Šta sve nisi rekao, a mene su slomile već prve dvije rečenice da nisam više ni slušala, borila sam se sama sa sobom. Ustala sam,obrisala suzu koja je mahinalno kliznula niz moj lijevi obraz, iako sam se svim silama trudila da je zadržim.

Izdala me, uvijek je to radila…

Ako je tako trebamo biti jači od navike, rekla sam. Unutra slomljena, glumeći snagu.

Danas sam tako odlučio, odlazim, rekao si. Gledao si me pravo u oči svojim prodornim pogledom. Kao da je i u tvojim očima bilo barem trun tuge. Ma bilo je, sigurna sam.

Kao da si želio da ti kažem ostani, da molim za ljubav. Ali ne, ne mogu više, ne želim više. Mogu bez tebe, samo mi je bilo lakše s tobom, mislila sam i hrabrila se. Ako si tako odlučio, rekla sam i progutala pljuvačku.

Hvala ti za ovaj divan san, ali svako mora nekad da se probudi, tako i ja, zar ne!? Nisam više ništa rekla, nisi ni ti. Otškrinuo si vrata, okrenuo se još jednom i rekao da ćeš po stvari doći sutra. A ja sam samo čekala da izađeš da se srušim na ovaj krevet i da pustim iz sebe sve ono što me gušilo u grlu.

Ja, tiha soba, moja bol i naše slike. I da, ona flaša vina što sam je bila kupila za nas. Jer voljeli smo lagano da uživamo u vinu dok smo se predavali jedno drugom. A još juče sam bila sigurna da je u tvom poljupcu bilo ljubavi.

Ili je to samo moj vrijedio za dvoje.

Bit će da je tako. A onda crvena od bola, suza i vina, napisala sam ti: Hvala ti što si otišao, jer takav ni ne zaslužuješ da budeš ovdje. Boliš, da, ali proći će. Sve prođe, dokaz za to, je naša ljubav. Naučila sam lekciju. Ali znam da život nije baš ta jedna lego kockica pogrešno uklopljena. Vratit ćeš se, svi se vrate, ali ti jedno neću nikad oprostiti, ako to bude kad mi postane svejedno, napisala sam.

Naučit ću opet da volim, ali ne istim žarom, naučit ću i da se predam, ali ne s tolikom čežnjom. A ti i dalje traži one koje će ti sebe iskreno dati za trenutak tvoji slatkih laži, traži ali znaj, jednom ćeš i ti da budeš nađen.

Život uvijek naplati sve, ljubavi, zato se pazi. Ja ti želim sreću, jer si mi, baš ti pokazao da ona postoji. Ali tri puta više boliš, pa te sad mrzim.

I to će proći. Postat ću ravnodušna.  Neću biti kući sutra, pa molim te da uzmeš sve stvari, napisala sam.

Nisam ti se više javila. Sad učim da živim bez tebe, ne obeshrabruje me laž da se na tuđim greškama uči. Da je tako svi bi bili savršeni, još od pećinskog čovjeka. Naučit ću, znam, izgubila sam neke bitne ljude i prije tebe.

305BA6E800000578-3407670-image-a-1_1453258403156

Ramiza

Komentari

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.