Oči u oči…

I stvarno, te su je oči pratile narednih nekolilko dana, no izblijedila je slika momka koji ih je nosio. Batalila je to i nastavila sa svojim svakodnevnim aktivnostima. Glupiranje u razredu, zadirkivanje i zezanje, one oooooozbiljne „ženske“ priče sa drugaricom poslije škole.

zaljubljeni-u-iluziju_800x600

Tako su jednog dana poslije šestočasovnog pakla Bojana i Kristina šetale ulicom. Nakon što im je dosadilo, sjele su na ono svoje mjesto na ćošku smijući se prolaznicima i pričajući o svim tim silnim problemima koje ih muče. Smijale su se nečemu, i onda se Kristina naglo uozbiljila, zagrcnula i utišala. Prema njoj je išao isti onaj momak sa onim očima, i ona se skamenila. Nikada niko nije prouzrokovao takvu reakciju kod nje, jer se Bojana ozbiljno prepala vidjevši je. „Kristina, Kristina šta ti se dešava“?

Nešto je  samo promumljala, spustila pogled i tako ostala dok god nije prošao. „Bojana to je on. To je onaj momak što sam ti ga neki dan spominjala“. Pogledala ju je ozbiljnim očima, prvo zabrinuto, a zatim je prasnula u smijeh. „Daj nemoj me zezati. On? Daj me nemoj zezati da ti se to on sviđa?“ Kristina ju je pogledala ljutito, pitajući se šta li je to toliko pogrešno što je rekla. „Ne, naravno da mi se ne sviđa. Samo sam rekla da je lijep“. Bojana se i dalje smijala, držeći se rukom za trbuh, ali iz poštovanja naglo se uozbiljila i svojim ispitivačkim pogledom je dobro pogledala. „Ja i dalje ne vjerujem da ti se Aki sviđa“. Čuj „Aki“, kakav je to nadimak uopšte, pitala se, no samo je ponosno okrenula glavu blago podignutog nosa i gledala u drugom pravcu. Ali nešto u njoj je titralo od uzbuđenja i netrepeljivosti što ga je ponovo ugledala.

„Znaš, znam ja njega, to je jeste ne znam ja ali Jovana ga odlično zna. Uvijek se zezaju. Mogu joj reći da se raspita ako želiš“. „Ne, nikako“ naglo se probudila iskra panike. Gdje da ga pita za nju, pa takav momak nju ni u snu ne bi pogledao. „Nemoj da se glupiraš Bojana, šta mene briga za njega.“ Ostalo je na tome, njih dvije su se razišle, svaka svojoj kući, ali Kristina se čim je ušla u kuću zalijepila za računar kucajući to ime što joj je Bojana rekla. Oživjela je slika na ekranu i ona je mogla samo zuriti upijajući svaki novi detalj što joj je promakao dok je sakrivala pogled da ju ne vidi. Pomislila je kako je stvarno lijep i kako se ne sjeća se da je vidjela ljepšeg momka ikada.

No, već u idućem momentu odbacila je ta sanjarenja, jer je znala da takav neko nikada ne bi nju ni pogledao. Vidjela je mnoštvo slika njega u ženskom društvu, silni komentari na slikama djevojaka, i jednostavno se pomirila sa tim da je on prevelik zalogaj za nju, nebitnu. Osjetila je žalac kako ju je ubo u srce, ali se nije obazirala. Navikla se da u životu ne dobija ono što poželi.

Završila je sa svojim obavezama i spremila se za trening. Željela je izbaciti svu tu negativnu energiju i jedva je čekala da počne. Djevojke su se okupile i zezale, presvukle i u hodniku čekale da neki momci sa svog treninga izađu iz sale. Stajala je zamišljena dok su oni tako prolazili, no pažnju joj je odvuklo nešto. Podigla je glavu i ugledala nikoga drugoga do Njega. Gledao je i on nju i nasmijao se onim prelijepim usnama, te prošao. Brzo se uvukla u salu, srce joj je tuklo kao ludo, ruke se tresle, koljena klecala. “Šta mi se to dešava? Bože, Bože, Bože!!!”, pomislila je. “On ima trening poslije mene. To znači da ću ga viđati četvrtkom. Ali kako ću, šta da radim, šta treba da kažem? Nasmijao se. Jel to bilo meni? Ne sigurno nije, ko zna kome se on smijao.” Dok je tako sama sa sobom ludila, jedan od momaka je prišao treneru i zamolio ga da momci ostanu i igraju protiv njih odbojku. E tad ju je uhvatila prava panika. Kako da igra? Šta će reći? Pogledala je dole i vidjela da je u kratkom odbojkaškom šorcu i odjednom ju je bilo užasno sramota. Nadala se da nisam crvena u licu. Hrabro je iskoračila na teren kad ju je trener prozvao da igra, te stala do mreže glavom okrenuta ka dnu sale.

On je stajao sa druge strane mreže. Namjerno ili ne, tačno ispred nje i osjetila je da je posmatra. Bila mu je simpatična tako smotana i mala. Valjda ju je baš to natjeralo da se zainati i da sve od sebe, da bude što bolja na terenu. Stala je na servis, i poslala jednu “bomba loptu” pravo na njihovu stranu terena. As! Zadovoljno se nasmijala tim iznenađenim facama koje su je zblanute gledale, jer su očito mislili da neće ni prebaciti mrežu. Idući su put shvatili ozbiljnije njen servis te je igra krenula.

Kada su završili sa treningom svako je otišao u svoju svlačionicu. No kad su izlazili, on je stajao sa Kristininom drugaricom i pričao. Kad ju je ugledala, rekla mu je “Aki, ovo je moja drugarica Kristina. Nas dvije smo uvijek u paru”. Aki ju je pogledao, ponovo se nasmijao i pružio ruku. “Drago mi je Kristina. Dobar servis”. “Hvala, takođe”, izustila je i nasmijala se. On je samo ležerno nastavio da bude muško i otišao. Srce joj je divljački lupalo. Uhvatila je drugaricu za ruku i počela da se smije kao luda. “Mila, ja sam se zaljubila”. Smijale su se obje, Bojana vjerovatno izboru njene simpatije, a Kristina sreći što ju je pogledao i nasmijao se… Da, ona se zaljubila…

To be continued…

 

Aleksandra

[email protected]

Komentari

Aleksandra Bursać

Volim pisati i pišem od kad znam za sebe. Pisanje je lijek za dušu , a ovdje pričam kako je to biti žena, majka, supruga, domaćica, a opet imati snove i želje i sve te osobe spojiti u jednu.

You May Also Like