Bio je mjesec svibanj, prohlano i varljivo vrijeme.
Putovala sam dva sata katamaranom do njega, a bila sam se zarekla da u katamaran nikada neću sjesti.
Nekako me plašio, izgledao je nestabilno, čudno…
Kada voliš spreman si pobjediti sve strahve, zar ne?
Taj dan trebala sam kući, takav je plan bio jer sam imala jedan važan događaj, ali kad sam čula da je on tu, sve sam odgodila i ostala…
Nije mi žao, jer to je on i za njega ću sve.
Možda sam plakala par mjeseci iza jer sam taj dan razočarala nekoga tko je cijeli život odrastao uz mene, ali protiv ljubavi koju osjećam prema njemu ja nikada nisam mogla…
Puno toga odrekla sam se zbog nas i ni zbog čega se ne kajem i sve bi opet ponovno!

Meni smo MI dovoljni, i samo mi to treba da budem sretna.
Valjda čovjek osjeti u sebi kada upozna svoju srodnu dušu, ne znam, ali ja znam da ova mala plašljivica koja čuči u meni se uz njega ničega nije plašila i to mi je bilo dovoljno da znam da je on taj – osjećaj sigurnosti koji mi je pružao.
Kroz život sam stvarno prošla puno toga, i bilo je previše teških trenutaka, svakako sam se osjećala ali sigurnom, pa gotovo nikako, dok nisam srela njega…

Uvjek sam htjela s njim ići na more, i konačno mi se to ostvarilo, sasvim slučajno. Tako je najljepše, kada se dogodi iznenada, kada ni ne slutiš…
On je prepun iznenađenja i ja nikada ali baš nikada s njim ne znam šta mogu očekivati. Koliko god me to ljuti, takvog sam ga zavoljela i ne bi ga mjenjala ni za što na svijetu.

couple-1537158_640

Bilo je predivo.
Miris mora, kave na terasi, šetnja, hrana, hrana, hrana, krevet, sex (koji je uvijek odličan), smjeh, suze (ja)…
Tad smo zapravo i prvi put u komadu proveli jedan cijeli dan i nije nam bilo nimalo dosadno.
Nama nikada nije bilo dosadno jer smo od sebe nekako valjda zanimljivi.
Mi kada se posvađamo, mi se još više zavolimo i postanemo još luđi jedno za drugim.
Naljutio me je opako bio, i ja sam se rasplakala.
Došao je do mene, ispričao se, zagrlio me, pokušao me nasmijati ali nije mu pošlo od ruke.
Oboje smo se ušutili, svako na svojoj strani kreveta – on na lijevoj, ja na desnoj.
Nakon 15 minuta ljutnja me je prošla, i počela sam ga nešto zapitkivati, ali skoro da me nije doživljavao.
Znači ja sam se naljutila na njega s razlogom, onda se on kasnije naljutio na mene bez razloga, pa sam ja bila ljuta opet jer se on ljuti bez razloga i spakovala sam torbu i krenula preko vrata u pola noći.
Tri puta me je hvatao na vratima i prebacivao preko ramena i bacao na krevet i govorio da ne idem sad, da se smirim, da idem ujutro ako vec hocu da odem.
Kada je spomenuo to za jutro, to me još više rastužilo i otišla sam…
Neću lagati, zamišljala sam filmsku scenu gdje on trči za mnom i govori da me voli i da me ne želi izgubiti, a dobila sam samo kišu koja je sipila vani.
Sjedila sam na torbi ispod naše sobe, i poslala mu poruku:
– “Hoćeš me pustiti unutra?”
– “Hoćeš fino spavati?”
– “Hoću!”

Otvorio mi je vrata, spustila sam torbu, skinula se i legla na svoju stranu, ni ‘A’ rekla nisam, šutila sam.

– “Hvala na razumijevanju!”, rekao je.
– “Nema na čemu! Hvala tebi što si me pustio natrag…”
– “Uvijek! I glupačo jedna, volim te!”
– “Volim i ja tebe konju!”

Zaspali smo od umora, najviše onog psihičkog…

Rano smo se probudili, i scene od prošlu noć kao da se nisu ni dogodile.
S obzirom da seksa prošlu noć nije bilo, nadoknadili smo sve divljačkim seksom to jutro.
Istuširali smo se, spremili i otišli na doručak.
Osoblje nam se smijalo jer smo tu bili i jutro prije, i ti doručci su mi bili najšašaviji.
Sada znam tko voli hranu više od mene i koga ja volim više od sebe.

                                   Divlji anđeo

Mi smo redakcija APortala a vi čitate članak s našom preporukom 🙂

Komentari