Postati majka…

U životu sam uradila puno toga. Još više toga nisam.  No sve, baš sve je postalo tako maleno i nevažno, kada je svjetlo dana ugledao on. Moj sin.

Znam da je na svijetu na milijardu žena i znam da se svake sekunde rodi ogroman broj beba, no ovdje dozvolim sebi biti bar malo sebična, pa pričam o tome kao da sam jedina na svijetu koja je majka i koja ima bebu. Takve ste i same bile, zar ne?

Biti roditelj je jedno novo poglavlje života, jedna nova priča, ne stranica. To je nešto na šta se ne pripremaš, jednostavno to postaneš. Promijeniš svoj život iz korijena i prilagodiš ga tom malom savršenom biću koje te gleda i koje u potpunosti zavisi od tebe i od tvojih izbora. Roditeljstvo te nauči da budeš odgovorniji, obazriviji, oprezniji. Počinješ da se pribojavaš svega, da strepiš, da brineš. I da voliš. Da voliš kao nikada do sada, nekom novom i jačom ljubavlju kakvu nikada do sada nisi osjetio i iskusio.  Kakvu nisi nikada mogao ni da zamisliš.

Bilo je rano, oko pola tri kad su počele kontrakcije. Skupila sam se na krevetu i ćutala, trpila, ni ne znajući da je “to – to”. Čekala sam da prođe. No u sebi sam znala da je došao taj trenutak i da je moj mali princ odlučio da mi dođe, i to 7 dana prije termina. Bolovi su jačali umjesto da slabe, i konačno oko pola 8 ja sam pristala da odem u bolnicu. Pregledali su me, i čula sam doktoricu kako mi govori da sam otvorena 4 prsta, da je plodova voda počela da postaje mliječna i da je fundus 3, šta god to bilo. “Idi se presvuci i hodaj”.

Jedva sam došla do sobe, bolovi su postajali nesnošljivi. Ne znam da li sam od bola zaboravila da se bojim ili šta je već bilo, ali o strahu nisam razmišljala. Pripremili su me i prebacili u porođajno. “Otvorena je za šaku”, čula sam da govore. Od bola mi se mutilo i ja sam samo ćutala i skupljala se na onom krevetu. Iznad glave bio je neki sat, te sam non stop gledala u njega pitajući se da li ću ikada više u životu dočekati trenutak da više ne osjećam taj bol. Stalno su mi gledali stomak, nešto mjerili, I onda ponovo odlazili dok sam ja ostajala sama u sobi. Sekunde su bile kao godine, a bolovi nisu jenjavali, kako bi jedan prošao drugi bi uslijedio na njegovo mjesto. I tako činilo mi se u nedogled. Vidjela sam na licu doktorice da je pomalo zabrinuta, no nisam ništa pitala. Od bola su mi usta ostala nijema. “Šta ćemo”, pitala je babica doktoricu. “Daj joj inekciju za bolove, daj joj i indukciju, probušićemo vodenjak”.

Samo sam sklopila oči da ne vidim šta rade, dok mi je milion misli tumaralo kroz glavu. Zašto buše vodenjak, zar on ne treba da pukne? I zašto već jednom ne prstaje sve? Hoću li ja to moći? Ne znam koliko sam ležala tako, grčeći se i savijajući, dok mi babica nije rekla da počnem da se napinjem i da rađam. Napinjala sam se, pokušavala, no ništa, od bebe ni traga. To je potrajalo, trudovi su bili neopisivo jaki, ja sam se  napinjala i pokušavala, ali nije išlo. Gledala sam u onaj sat, vrijeme je prolazilo, a ja sam još uvijek bila na istom. Tada se pojavio strah, veći od bola koji sam osjećala, da li je u redu, da li ću ja moći roditi svoju bebu? Doktorica je prepoznala taj strah u mojim očima, te mi je  prišla i rekla kako zna da sam umorna, ali da moram biti jaka kao što sam bila do tada, da moram naći još malo snage. Zajedno ćemo pokušati.

Nešto je rekla babici, na šta je ona otišla po neke istrumente koji su mi izgledali strašni. “Rasjećemo te, ne može drugačije, budi jaka”. Zažmirila sam i stisla zube. Samo ciknula kada je babica uradila svoje. “Hajde dušo, sad moraš jako”. Dala sam sve od sebe, zadnji atom snage sam povukla iz tijela koje je vrištalo, no ja nisam ispustila ni glasa. “Hajde opet”. Nisam znala da li mogu, osjećala sam nemoć, no znala sam da moram biti jaka za njega, te sam opet uradila isto, ovoga puta još jače. Osjetila sam pomjeranje u sebi. Doktorica mi je pritisla stomak, babica je izvlačila bebu, a sestra pomagala.

Napokon čula sam plač. Zvučao je poput molitve. Tada sam prvi put zaplakala. Malo biće, krvavo i modro je plakalo označujući tako svoj novi život. Nisam imala snage ni da progovorim. “Bravo mala” čula sam doktoricu. “Bila si prava, bile smo se prepale da li ćeš izdržati”. “Čestitam mama, 4 kilograma, dječak”, čula sam kako govore.

Želim da ga vidim, napokon sam progovorila. Donijeli su mi ga do kreveta i prinjeli usnama. Suze su išle same. Bio je to najljepši prizor koji sam vidjela u svom životu. On je bio najljepše biće na svijetu. Odnijeli su mi ga, a mene nastavili šivati. Potrajalo je. Sva sam se tresla, I nisam osjećala pola tijela. No slika njega bila je pred očima i davala mi novu snagu.

Kad je sve završilo doktorica mi je rekla da je bilo baš teško i njima, a tek meni, da su do poslednje sekunde razmišljali da li da me prebacuju na carski, no ja sam to sve izdržala. Nasmijala sam se. Da, jesam, izdržala sam. Zbog njega. No bilo je, ne znam ni koju bih riječ upotrijebila. Nema te riječi koja može tu bol opisati, no ipak tu se rađa novi život, I mora neka žrtva da se podnese. I lažu kad kažu da zaboraviš sve. Nećeš zaboraviti nikada, ja sam danima poslije poroda proživljavala taj dan, ono što se desi je da prihvatiš da si to podnijela zbog svoje bebe i da je prošlo. Srce ti se ispuni ljubavlju pa sve ostalo postane samo manje važno.

Znajte, da je teško – teško je. Da boli, boli. I to ne da boli. No držati njega u naručju, imati ga u svojim rukama je neuporedivo sa svim na svijetu. I vrijedno je svake žrtve.

I da, shvatila sam nešto, pa ću vam dati savjet. Savršen muškarac postoji, no nećeš ga nikad naći. Savršenog muškarca možeš samo sebi roditi. Baš ovako, kao što sam sebi ja.

Aleksandra


Aleksandra Bursać

Volim pisati i pišem od kad znam za sebe. Pisanje je lijek za dušu , a ovdje pričam kako je to biti žena, majka, supruga, domaćica, a opet imati snove i želje i sve te osobe spojiti u jednu.

Comments

komentari

Protected by Copyscape