Ne znam kako da počnem. Ne mogu od početka, pa ću od kraja.

Danas sam prisustvovala neverovatnom događaju – sahrani. E sad, ne kažem da je svaka sahrana neverovatan događaj, ali ova je posebna. Bar meni. Ne zato što mi niko nikad nije umro, nažalost jeste, ali ovo čak nije ni neko moj – moj. Ova je posebna zato što je jedna od onih kad se zapitaš u kakvoj nepravdi mi živimo.

Znate, to je bio dečko koji je mene nekad nervirao, jer je nervirao moju drugaricu, ali opet nikad nisam mogla da poreknem da je nju činio srećnom!? Pa i sve oko nas. Bio je jedan od onih ljudi koji su toliko pozitivni da nekad pomisliš da to nije normalno. I svet je ostao bez jedne takve osobe. I opet ide ona ironija univerzuma kada roditelji sahranjuju decu, kada devojka od 22 godine sahranjuje dečka od 28. I ne, neću da se pomirim da se to dešava. I ne, ne mogu da zaboravim njen pogled, i njen bol, ni to kako ga mazi. I reči njene mame, očiju punih suza, koje mi odzvanjaju u glavi: – “Jutros sam se setila da si ih ti upoznala”. I ne mogu da se pomirim sa tim da ja koja uvek imam šta da kažem danas nemam. Ni juče nisam imala. I ne mogu da je gledam u oči, jer ne znam kako da joj pomognem.

 

I ne, ovo nije moje najbolje delo, ovo je moj podsetnik vama, da zagrlite koje one koje volite, da ne štedite na emocijama, da živite punim plućima, jer nikad ne znate kad će vas ta ista pluća izdati. Jer jedino što je bilo lepo danas je rečenica moje drugarice: – “Ako je neko voleo život, to je bio on”.

Ovo je moj mali doprinos. Često zaboravljamo da ljubav ne zna dubine dok ne spozna rastanak.

Bojana

Mi smo redakcija APortala a vi čitate članak s našom preporukom 🙂

Komentari