Volim jutra kad ih uhvatim budna. U poslednje vrijeme se ne srećemo baš često. Bježe mi kao lopovi pod prozorom, a nekako sam lijena da se jurim s njima. “Sjutra će svanuti opet, koga briga”.

Pada kiša. Volim je. Kao klinka nisam, uvijek me ljutilo što ne mogu da ukrotim kosu, što sam crvena u licu i što imam čupe na uvojcima. Volim joj miris po blatnjavom tlu, volim joj dodir. Međutim, ovo je jedno od onih jutara koje nisam zatekla iz sna već dočekala posle mraka. Sviće oko pet, nisam pojma imala. Tmurno je, pa je nekako svanulo sivo kao da je Bog upalio dan ručno. Uspavao se možda i on pa je požurio. Tamo je negdje gore, pričaju ljudi. Nisam u nekoj partiji sa njim ovih dana. Nisam više sigurna da je toliko divan koliko se priča, obično jer mi odlaže želje, tu i tamo se kočoperi da je on glavni, a ne ja.

Makar je udesio da danas pada kiša, to sam željela, ali se ne računa, jer nisam tražila. Možda trebaš samo da želiš, a ne da moliš, nemam pojma kako to radi. Sve će biti u redu govorim sebi čitavu noć, dišem duboko, to me smiruje. Mirna sam. Uostalom što ne bih bila? Koliko god da volim jutra mrak mi je boja. Volim kasne večernje tišine, ukus šardonea i dima. Volim da brojim zvijezde, jednom sam ih za dlaku sve izbrojala. Ali me je ili vino ošamutilo ili san prevario.

Uglavnom, svanulo je. Svanuo je dan kad se on ženi. To od starta pokušavam da kažem, ali me spopao nekakav bog jutrnje kiše. Nije da nisam razmišljala o tome, ali je tokom noći bilo toliko tmurno da nisam imala što da brojim, a san kao pravi lažljivi kreten nije se pojavio – ko zna po koji put ove nedelje. Noću me ispaljuje kao šiparicu, a danju dođe i vuče me svom snagom. Nemam snage da mu se oduprem pa nekad spavam danima. Volim ga, to je moja vječna ljubav i nekad jedini mir. Nije baš vječna kao ova danas što će reći DA, ali male vječnosti postoje u ovoj velikoj, pa nekad tako zagrme i prođu da ne znaš što im bi.

Mada, što se sna tiče od predhodnu veče nije mi falio. Zabavljala me ova prazna flaša šardonea na stolu koja je sinoć bila puna. A misli? Neki ljudi ne bi preživjeli moje misli – sigurna sam. Znaju da pocrne, da zamrače i najčistiju vodu. Nekad  su srećne.

– “Volim te, vještice. Hiljadu puta sam ti rekao da mi ne pušiš cigare u krevetu”.

Smijem se dok govorim da neću nikad više.

– “To kažeš svaki put, probisvjetu jedan!”

Toliko mu glasno čujem glas da pomislim da je tu u sobi, pa ukapiram da je ovo moja soba, a ne njegova. Nema ga danima, da mi ostavi prljave patike ispod kreveta, tačno tu sa lijeve strane. Nema ga ni da me skine kao provalnik tačno ovdje u hodniku, ispred sobe. Uglavnom nije tu, kontam, to smo rasvijetlili. U svom je stanu. U istom onom krevetu koji sam progorela cigarom hiljadu puta. Možda je upravo otvorio oči i rekao: “Gdje si vještice, znaš li da se danas ženim?”

Oh znam, ljubavi, znam. Što bar nisi došao na jedan pošten seks prije nego što ćeš reci DA toj sirotici pored tebe i ovom gospodinu odozgo s početka priče. Što bar nisi došao da joj otpjevaš ono od Balaša “Moja je draga vještica, o tom ni reči nikome..” ili da mi kažeš još koji put da više od mene voliš moje butine koje zadrhte svaki put kad se dohvatiš za šlic.

E njoj sad drhte ramena, nešto se dešava. Plače vještica. Nemaš ti pojma, nego pada kiša.

Opet tišina. Od ovoliko misli može da se poludi. Puna piksla i nije neki pokazatelj, jer sam je tresla milion puta. Otvaram prozor, izbačam glavu napolje. – “Dobićeš upalu te lijepe glavice, jesi li normalna?”, čujem te opet.

“- Dođi da se upalimo zajedno, hoćeš da plešemo? Da ti nešto pjevam?”

“- Ne umiješ da pjevaš, ludačo, pomiri se sa tim.” Okrenem se i opet te nema, samo sam mokra od glave do pete. Daj da uzmem još malo te kafe, ipak je jutro, pije se kafa. Da li ti znaš uopšte što planiraš danas da uradiš? Kako to misliš ženiš se?

Možda bih mogla da ga nazovem, samo da mu kažem da ne stavi kravatu, nego leptir mašnu!? Baš me briga, neka bude totalna budala sa kravatom i onako nema pojma o modi. A ni ova njegova nije nešto dobra na tom polju. Možda ipak da ga nazovem? Zvoni. Zvoni drugi put. Ukočila mi se žila na vratu. Možda oslijepim.

“- Vještice?”

“- Spreman za veliki dan?”

“- Znao sam da si to ti!”

“- Ipak nećeš to da uradiš, zar ne?”

“- Naravno da neću, ludo jedna. Ti si kriva za sve. Danima se ne javljaš na telefon, lažeš uporno da si srela nekog drugog. A moja si, ludačo, samo si moja!”

“- Imam flašu šardonea, hoćeš kod mene? Do duše prazna je, mogao bi usput nabaviti neku punu?”

Iz misli me opet budi pogled na telefon. Još jedna konverzacija u mojoj glavi, hiljadita od sinoć. Znaš da te nikad ne bih nazvala, zar ne?

Nikad ti ne bih rekla koliko si moj. Više nego što pripadaš i njoj i Bogu i svemiru. Više nego što ovozemaljske duše mogu da zamisle. Više nego što si ikad pripadao sebi. Moj si. Oduvijek. Ja sam znala da te volim bježeći, ona te nekako voli drugačije. Podnijeće svako jutro koje bude moje u tvojoj glavi, podnijeće mrak u tvom pogledu. A ti? Kako ćeš sebi objasniti da si me pustio zbog mira? Kako ćeš sebi priznati da si se odučio za dom tišine, prije nego za sva ona moja ludila?

Drži se. Ja znam kako ću.

Ja sam ovu noć ostala živa. Danas je na tebe red.

Anonimus

Komentari

Mi smo redakcija APortala a vi čitate članak s našom preporukom :)