Tišinu koju je uzrokovala opća zbunjenost prekine, a tko drugi, Zeko Zelenko:
»No? Hoće li nam itko objasniti što se ovdje zapravo događa?«
»Ja op-p-pet n-n-ništa ne raz-z-zumijem«, zamuca Dabar Hrabar.
»Nitko ne razumije«, utješi ga Sova Sofija, »no uskoro bismo mogli saznati.«
»Nisam sigurna da li želim išta saznati«, ubaci se Srna Dora.
»Ma hajde, Doro«, uzvrati joj zec, »pa zar negdje u tebi ne postoji nimalo radoznalosti? Nimalo želje za upoznavanjem tuđih tajni i njihovih sitnih čarkica kojima začinjavaju svoje živote? Kako te to ne bi moglo zanimati?«
»Jednostavno«, odgovori Dora, »me ne zanimaju tuđe tajne i nečije osobne stvari. I sâm kažeš da njima začinjavaju svoje živote – zašto tražiš da začine i tvoj? Živi svoj život, a intimu ostalih ostavi onima kojima i pripada – ostalima.«
Zeko samo odmahne rukom – bio je siguran da će većinu životinja u šumi zanimati trač o ljubavnoj svađi između zlatne vuge i nekog ružičastog čvorka. Zato je izgarao od želje da ga što prije sazna makar je bilo jasno da ga se njihovi problemi, toliko intimni da mogu izazvati bujicu suza kod Cecilije, uopće ne tiču.
Srna Dora je imala još jedan razlog zbog kojeg je mislila da se nije dobro uplitati – Djetlića Elvisa. On je i dalje nepomično sjedio na svojoj grani i tužnim pogledom pratio dvije ptice kako se grle. Njega sasvim sigurno ne zanima njihova priča koja bi ga još više povrijedila.


»Ja sam Ružičasti Čvorak Žan-Žak!« iz čista mira progovori došljak i nastavi: »Najljepši pjevač u šumi! A ovo je Cecilija – ona pjeva najljepše pjesme u šumi! Zajedno, mi smo najljepši par u šumi!«
»Doista«, šapne srna zecu, »čini se da imaju dosta toga zajedničkog.«
»A kad iziđemo iz šume«, nastavi čvorak, »onda smo najljepši par izvan šume!«
»Malčice oholo, ne čini li ti se?« opet dobaci Dora Zelenku.
»Najljepši par na zemlji i u zraku,
Najljepši par na svjetlu i u mraku!«
»S ovim posljednjim bih se složila.«
»Najljepši par na cijelome svijetu,
Na ovom, za nas, premalom planetu!«
»Prilično uobraženo, nema što.«
»Pssst Doro«, utiša je Zelenko, »ne čujem!«
Nije se tu imalo nešto pametnoga za čuti: ružičasti čvorak je nastavio hvalisati Ceciliju i sebe, a kad se umorio nastavio je hvaleći samo sebe, potom opet njih kao par, pa ponovo samoga sebe itd. Iz svega se moglo zaključiti da su njih dvoje, skupa ili odvojeno, najbolji pjevači među pticama i najljepše ptice među pjevicama i da, samo zbog nevjerojatne nesreće koja ih je snašla stavivši ih na neki mali planet uz neko malo Sunce, njihova slava nije galaktička kakva bi trebala biti. U to je bio uvjeren Ružičasti Čvorak Žan-Žak.
Zlatna Vuga Cecilija nije ni pokušavala doći do riječi za vrijeme čvorkovog monologa: izgleda da ovo nije prvi kojeg sluša. Samo je stajala uz njega i jedva primjetno se crvenila u licu, toliko blago da to nitko nije primijetio. Nitko, osim Djetlića Elvisa – barem nije bio jedini kome je bilo neugodno.
»Pa vi ste fascinantni!« usklikne zeko kad je ovaj konačno završio.
»Aha«, složi se čvorak.
»Prave pravcate zvijezde!« nastavi zec.
»I više od toga!«
»Želim znati sve o vama!«
»Sasvim prirodno.«
»Kad bih vas barem na neki način mogao stalno gledati da vidim što radite u svakom trenutku!«
»Normalno kad smo tako zanimljivi.«
Srna i sova gotovo istovremeno zakolutaju očima ne vjerujući koliko je samo taj čvorak nadmen i umišljen, ali i koliko je Zeko Zelenko opčaran time. Ideja koju je dobio o danonoćnom zavirivanju u njihovu privatnost i živote, srećom, nije bila izvediva u životinjskome svijetu. No, sasvim je sigurno da bi je neki drugi, jednostavniji oblici života, jedva dočekali i objeručke prihvatili.
»Recite mi barem nešto«, nije se smeo Zelenko, »barem nešto o vama što mogu pronijeti ovom velikom šumom!«
»I šire!« doda Žan-Žak. »I šire. Reći ću ti, dugouhi glodavče, reći ću vam svima jer znam da vas zanima!«
»Evo ga op-p-pet s rim-m-mama«, promrmlja dabar.
»Reći ću vam zašto bježim od juga,
Zašto mi je srce zarobila tuga!«
Cecilija se uozbilji.
»Došao sam tu da bih našao nju!« okrene se prema vugi koja je stiskala oči poprimajući sve ljući izraz lica.
»Da za me postoji samo moja zlatna vuga,
Shvatio sam tek kad poljubila me druga!«
»E sad mi je dosta!!!« vikne Cecilija. »Kako se samo usuđuješ?! Kako te nije stid?!«
»Ali draga…«
»Kako sam to mogla zaboraviti?! Zato sam i pobjegla na sjever!«
»Ali draga…«
»Gotovo je! Ovog puta je stvarno gotovo!«
»Ali…«
»Nema ali! Svršeno je s nama!!!«
Zeko Zelenko je sve napeto promatrao svojski se trudeći da ne trepne kako nešto ne bi propustio: njegove velike, zelene oči bile su najveće no ikada, a sjaj im je bio toliko jak da bi zasjenio i najblještavije zvijezde u vedroj ljetnoj noći. Ostali nisu dijelili njegov entuzijazam.
»Ti… ti… ti si je prevario sa nekom drugom pticom?« izbezumljeno ga upita Zelenko.
»Ne sa pticom,« skrušeno kaže čvorak, »već sa…«

Sven Hrastnik

Mi smo redakcija APortala a vi čitate članak s našom preporukom 🙂

Komentari