(Ne)dovoljno stara da bih bila majka…

Ljudi kao ljudi, uvijek nađu neki suptilan, vrlo često i direktan način da ti podignu živac. Ili više njih. Godinama sam se trudila bili kulturna I pristojna, pa se praviti da nešto ne čujem ili ne vidim, no što sam starija, strpljenje mi postaje sve slabija strana.No možda sam se i jednostavno malo opametila.

Posebnu kategoriju u grupi “smarača” zauzimaju one svezanimajuće” babe. To su vam one što ih sve zanima, od boje i broja veša koji nosiš, do Trampovog ručka koji je pojeo taj dan. Dok sjediš negdje u čekaoni, busu, ili jednostavno hodaš ulicom gledajući svoja posla, nikome ne smetajući, naći ćeš je. Zapravo dovoljno je i samo da postojiš, naći ćeš je, ili će ona tebe, ukoliko se ti odlučiš sakriti. Obavezno će sjesti pored tebe ako slučajno vidi slobodno mjesto, namjestiti onaj osmijeh nevinašceta, te prvih nekoliko trenutaka onako piljiti u tebe i proučavati, i onda kreće paljba.

“Je li, sine, a koliko ti imaš godina?” Već unaprijed znajući scenario koji slijedi, izdahneš umorno i odgovoriš iz nekog poštovanja i pristojnosti, koju ti je mama utuvula u glavu dok si odrastala. “Skoro 24.” “Auuu, pa vidim ja da si ti mlada, joj, joj. Pa kud li si poletila?” Kosa na glavi počinje polako da ti se diže. Pogledaš u svoje ruke, pa u pod, pa u plafon ili šta god da je oko tebe i iznad tebe, a ako ne pomogne počneš da brojiš od 1 do 10. Udahneš duboko, namjestiš najljepši mogući osmijeh, koji si trenutno u stanju, te joj kažeš kako su to prave godine za sve. Ona te onako negodojući posmatra uz blago cmoktanje usnama namazanim nekim drečavim ružem. “A de mi reci, čija si ti, oklen si, gdje živiš, šta ti rade mati i ćaća? Šta ti radiš? Jesi l’ šta škole pripravila? Joj, joj, mlada, mlada, a stomak do zuba”. Pitaš se da li da plačeš, ćutiš, odgovoriš ili je pošalješ u tri lijepe? A sa koliko si ti rodila, u tvoje vrijeme su do 20-e imale po troje djece, a sad meni soliš pamet što sam sa svoje 23 trudna!? Onda opet ona kultura progovara iz tebe, pa se potrudiš da ne izgovoriš ono što ti je na vrh jezika, budeš blaga te joj daš koji odgovor u što kraćoj formi. Ona te je fiksirala onim strašnim pogledom, te se osjećaš kao da si na nekom ispitivanju u FBI sobi. Misliš na šumu, mir, potoke, planinu. Ne pomaže.

“Ova današnja mladež ni o čem’ ne misli. Ja ne znam šta se to dešava, u moje vrijeme se samo radilo, a ovo danas samo gleda kakav će belaj napraviti”. Pitaš se šta si to Bogu zgriješila, da li đavo poprima oblik dosadnih baba, te gledaš na sat moleći se da je došlo vrijeme da kreneš tamo gdje trebaš. Kad čuješ da su prozvali tvoje ime sunce te obasja, a tvoja baba naćuli uši dobro da čuje kako se zoveš, kako joj ne bi takav detalj promaknuo. Onda se tako zapitaš kad li je ovaj svijet otišao tako dođavola? Šta je to sa ljudima? Jesu li im životi toliko prazni, dosadni i monotoni da počinju hodati po ulicama tražeći zabavu u nečijem tuđem? Šta je koga briga ko sam, šta sam, šta radim, zar moj život ne bi trebao biti moja stvar? Ljudi se ne libe ničega, zadiru u tvoju intimu bez imalo srama i još se i ljute ako odbiješ da sve izbiflaš. Možda gledaju previše “Farmu”, “Parove”, “Big Brother” i ostale emisije sličnog karaktera pa im se to toliko uvuklo pod kožu da prave sopstvene male serijale u svakodnevnom životu istražujući neke jadne ljude oko njih.

Halo, ljudi! Haj’mo malo stati na loptu i trgnuti se iz truleži u koju se uvlačimo. Valjda ja najbolje znam da li sam dovoljno stara da bih bila majka, supruga ili šta već hoću da budem. Otkud nekome pravo da uopšte o tome razglaba? Šta se desilo sa pristojnošću, kulturom i uopšteno šta se to desilo sa životom? Otkad je to 23 godine malo? Sve mame, bake, prabake, ujne, strine, ako se do tada nisu udale bile su stare cure, a sad to najednom jedna takva mi se nađe pametna, pa mi soli pamet kako je meni rano. I da je rano to je moj život. I moja stvar. Mnogo je onih mnoogo starijih od mene koje nisu kompetentne da bi bile majke, pa opet to jesu i šta? Opet njihova stvar.

Poenta ovog silnog izlaganja je sledeća:

“Sve babe iz kategorije svezanimajućih mimoiđite me u širokom krugu. Ovih dana su mi živci na minimumu. A vi ostali dobro se zamislite i živite svoj, a ne tuđi život. Bićete srećniji.”

Aleksandra


Aleksandra Bursać

Volim pisati i pišem od kad znam za sebe. Pisanje je lijek za dušu , a ovdje pričam kako je to biti žena, majka, supruga, domaćica, a opet imati snove i želje i sve te osobe spojiti u jednu.

Comments

komentari

Protected by Copyscape