Najveća pjesnikinja srpske književnosti i regiona rođena je 16. maja 1898. u selu Rabrovici, u okolini Valjeva.

Mislim da do današnjih dana niko nije dotakao toliko ljudskih duša, svojim stihom, plemenitošću i nevjerovatnim talentom za pisanu riječ. Voljela sam je kao djevojčica, danas joj se više divim i beskrajno uživam u njenom djelu.

Posle Prvog svetskog rata upisala se na Filozofski fakultet u Beogradu gde je studirala na odeljenju za svetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti. Kada je 1923. diplomirala, najpre je radila u Obrenovačkoj gimnaziji, a zatim je postavljena za suplenta u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu.

Desanka Maksimović je provela godinu dana u Parizu, na usavršavanju kao stipendista francuske vlade. Nakon što je od 1925 radila oko godinu dana u učiteljskoj školi u Dubrovniku, prešla je ponovo u Beograd gde je radila u Prvoj ženskoj gimnaziji.

Čuvši za streljanje đaka u Kragujevcu 21. oktobra 1941, pesnikinja je napisala jednu od svojih najpoznatijih pesama „Krvava bajka” – pesmu koja svedoči o teroru okupatora nad nedužnim narodom u Drugom svetskom ratu. Pjesma je postala simbol ljubavi i žala godinama koje su uslijedile, a objavljena je tek nakon rata.

Njene pjesme odišu toplinom, jednostavne, a dirljive, napisane tokom života, a inspirisane ljubavlju. Govorila je da joj je ljubav vječita inspiracija i da će jedino u njoj pronaći smiraj. Ironija je da je pisala za djecu, dok svoju nije imala. U ono vrijeme nerotkinje su bile osuđivane pa se u svom djelu “Tražim pomilovanje” dotakla i toga da ga traži za sve ljude koji imaju drugačije poimanje i razlikuju se od ostalih.

Desanka je uvek pisala na koljenima, tako što stavi jastuče na krilo, pa na njega pisaću mašinu. Nikad za radnim stolom. Ta pisaća mašina jedna je od glavnih uspomena porodice. Čuva se u kutiji, sklonjena od pogleda i prašine. Retko se pokazuje gostima.

– “Pozvali su me Rusi jednog dana da u njihovom klubu održim predavanje i pročitam nekoliko svojih pesama. Tu sam upoznala Sergeja. Da li je to bila ljubav na prvi pogled? Verovatno! Ali, sigurno, moja prva ljubav i prvi muškarac s kojim sam se poljubila. Bila sam već zrela devojka. Kasnije smo se zbližili. Nisam mogla odmah da se udam, jer još je bilo dece (braće i sestara), koji nisu bili izvedeni na put. Sergeju sam objasnila da treba sačekati, jer moje nasleđene dužnosti moram do kraja ispuniti. Bio je plemenit čovek i shvatio me. Strpljivo je čekao dan kada smo se napokon venčali i zasnovali svoj dom ” , opisala je jedne prilike novinarima kad je proslavljala svoj 94 rodjendan.

Udala se za njega 1933. On je bio ruski emigrant i želio je da postane glumac. Međutim zbog velike ljubavi prema pjesnikinji odlučio se da ostane u Beogradu i zapošljava se u izdavačkoj kući.

Desanka je znala da kaže “bio je siromašan , ali nisam ga birala ja, već moje srce, a njemu se nije moglo protivurječiti”.

Sergej je preminuo 1976 , sahranjeni su jedeno pored drugog.

“Nikada nisam žalila zbog toga što nije imala dece. Kao najstarija u roditeljskoj kući, odgajila je brojnu braću i sestre. Brinula sam o njima sve dok nisu postali svoji ljudi. Tako je proživela osećaj materinstva.

Kasnije, u braku, moj stvaralački rad me celu ispunjavao. Kada bih napisala jednu pesmu, kao da sam tri deteta rodila. Toliko bih se istrošila. Ja sam se sva davala – ispričala je tada Desanka Maksimović.

Umrla je u dubokoj starosti i vjerujem da je tokom života bila srećna i ispunjena. Ostavila je biser srpskoj književnosti i generacije koje dolaze zauvijek će uživati u njenim nevjerovatnim djelima.

Danas ču izdvojiti jednu od meni najdražih pjesama ikad.

Predosećanje

Poznala sam te kad sneg se topi

topi, i duva vetar mlak,

blizina proleća dušu mi opi,

opi, pa žudno udisah zrak.

S nežnošću gledah stopa ti trag,

trag po snegu belom,

i znadoh da ćeš biti mi drag,

drag u životu celom.

Poznala sam te u zvonak dan

dan pijan, svež i mek.

Činjaše mi se već davno znan,

znan kad te poznadoh te.

S nežnošću gledah stopa ti trag,

trag na snegu belom

i znadoh da ćeš biti mi drag,

drag u životu celom.

Poznala sam te kad kopni led,

led, dok se budi proletnji dah,

kad dan je čas rumen, čas setan, bled,

kad sretno se i tužno u isti mah.

S nežnošću gledah stopa ti trag,

trag po snegu belom,

i znadoh da ćeš biti mi drag,

drag u životu celom.

Jo❤

Po zanimanju sam ironična. Nemam ništa protiv ničega, ali mišljenje imam o svemu. Ne volim da se raspravljam zato pišem. Kad si već pročitao/la ovaj tekst slobodno se vrati i na prethodne. Ako me već nisi zavolio/la uskoro hoćeš, garant :*

Komentari