Balon…

Svakodnevno se budimo u balonima vlastitog života. Percepcija, zrelost, znanje i ostala psihološka sranja koje nas određuju uvjetuju boju i vrstu balona. Čak i njegovu veličinu. Ili bi barem trebali. Recimo ja, kada mi je sve bilo po špagi u njega sam bez pola frke potrpala hamper sreće i vagon ljubavi i bio je zelene boje. Onda s druge strane danas kada sam blues (što je gotovo svaki dan) u njemu jedva da ima mjesta i za mene samu, a o boji bolje da i ne pričam, jer to boja ni nije. Čudnovata pojava. Ok, kao što rekoh pod zadnje je bio uistinu skučen, ali malo po malo sam mu davala prostora (mislim trudila sam se dati mu više sebe i neke jebene radosti), jer je jadan bio ispuhan do kraja.

No realno, tadašnji status mog balona – zapela sama sa sobom u jebeno malom balonu je govno sranje situacija. Koju sam odabrala i sama. Svojom voljom. Odabirom koji je ispao suprotan od planiranog, jer sam zaboravila da sam uza sve to (što ja vansvemirski jesam) još i klaustrofobična. Odabrala sam ga zbog boli duha nedavno, no shvatila sam da mi treba prostora da udahnem. Da napunim sive stanice kisikom, jer ovako su mi samo usrane ideje bile na pameti. Ovako sam samo bila neurotična, fobična, šizna. „Treba tebe po guzici“-rekla bi moja majka na ovakve moje isprdke koje proserem, ali jebi ga majko meni samo treba malo više prostora u vlastitom balonu natrpanom govnima svakodnevice. Ali opet, tko nije u govnima do grla? Na ovaj ili onaj način svi plaču. I jedu govna. I seru na klaftre kao ja. I svima je njihov balon najgora učmala prdekana.

Svi se borimo sami. No, jesmo li u pravu? Jesu li naši baloni jedini najgori? Je li moj gori od tvog? Budite sigurni da nisu. Da nije. Svi smo mi u istoj kaši iz koje ne možemo izaći, jer ne vidimo realnost. Zaglavljeni, obezglavljeni. Bavimo se svojim govno sranje situacijama i ne primjećujemo kako nas programiraju. Kako nas ukalupljuju i modeliraju po sebi. Ovce za šišanje u balonima. Zaokupljeni sobom. Slijepi na život van balona. Ljudi poput mene koji i sami pridonesu ovakvom izoliranju njima dođu kao naručeni. Utapaju se sami. Problem nastane ako se probude, kao što sam se ja i krenu postavljati pitanja.

Da samo na tren svi izađemo iz balona vlastitog poimanja i provirimo dalje od vlastitog nosa uvidjeli bismo koliko smo svi umorni. Koliko smo isisani kao cice dojilje. Fakat su nas jebeno postrojili. Lijepo nas vode na špagici, poput hrpe helij balona na seoskom vašaru. Dan nam je lažni privid slobode dok lelujamo jedni pored drugih. Zaokupljeni svojim balonom s kojim se budimo svako jutro.

Ne bih to ni ja skužila da mi balon nije bio na minimalcu. Da me prostor u balonu nije počeo gušiti. Poput Nea u Matrixu uvidjela sam kako smo jadni. Programirani. Izolirani. Puni mržnje. Hranjeni zavjerama. Mislim da je došlo vrijeme da izađemo svaki iz svog balona. Uhvatimo se za ruke, okrenemo im leđa i zaurlamo „D O S T A“. Dosta je bilo reguliranja naših sloboda, naših želja i htijenja. Dosta je bilo programiranja uz parole „moglo nam je biti gore“, jer nam ih je fakat pun klinac. Dosta je huškanja, uzavrele krvi koja remeti mir i lažnih prijetnji od „onih drugih“. Dosta nam je da svaki dan autobusi za Nigdjezemsku odlaze sa perona, ostavljajući majke sa suzama u očima. Dosta nam je bacanja kosti zbog kojih se međusobno grizemo. Glođemo. Dosta nam je zakona nedodirljivih za bogate, poduzetne i ambiciozne lopove. Dosta nam je kruha i igara kojima zabavljate mase. Dosta nam je crnila i skučenih balona naših života. Dosta nam je društveno zašivenih usta-jer, ako si glasan nepodoban si po svim pitanjima. Dosta nam je sranja kojima ste nas izolirali jedne od drugih. Dosta nam je lažiranih izbora i lažnih obećanja. Dosta nam je skupe hrane i niskih plaća (ako imaš sreće pa radiš).

Došlo je to vrijeme, povezuju se ljudi, budimo se lagano. Možda bi trebali i požuriti, ali ok svaki početak je grbav. Samo se nadam da će ove prostore zašareniti mnoštvo ogromnih balona ispunjenih životom. Ako ne našim, onda barem od onih koji ostaju iza nas. Da se ovo groblje ispuhanih balona koje susrećemo na ulici ne ponovi nikad više. Nigdje. Izađimo van vlastitih balona i napušimo neke nove sretnije, veselije živote. Ako treba i pobunom.

I za kraj:

„Sve ti je ravno do dna u zemlji tulipana, jer sve si dalji od laži i demona Balkana.
Gdje su ti davni ljudi, u kojem vremenu žive?
Prokleta divlja plemena, tu jedni druge još krive.
A pjesme pjevaju djeca,
nadu čuvaju novi,
nazovi
Kada posisaš sva vesla, tada Nikola si Tesla,
s pravom možeš reći da je struja tvoja,
cijeli život za ideju, tvoje riječi su u spreju,
zato nemoj da te puca paranoja.
Koliko košta sloboda, čime se ona mjeri?
Bez zemlje, para i roda u svojoj privatnoj vjeri.
Istina davno rečena,
svi ispunjeni snovi,
zaplovi.
Kada posisaš sva vesla, tada Nikola si Tesla,
s pravom možeš reći da je struja tvoja,
cijeli život za ideju, tvoje riječi su u spreju,
zato nemoj da te puca paranoja.
Svi na ulice, dižimo guzice,
jer svijet je u nama, a ne u kulama.
Svi na ulice, nek’ padnu ubice,
spalimo zastave sve, mašimo ćunama.“

Letu Štuke, „Nikola Tesla“

VIVA LA REVOUCION IVA šalje poljubac i iglu da probušite sve balone <3

Iva Matijaško Degač

Comments

komentari

Novo s Bibliomanije...