Znate li koliko sam puta umrla u ovom životu? Koliko puta sam zadnji put izdahnula, ukočenih očiju, čekajući da mi neko po zadnji put sklopi kapke i da odem na neko ljepše mjesto. Znate li koliko sam puta nestala? Pretvorila se u prah. Pepeo. Znate li koliko je puta ovo moje srce u grudima puklo? Zastalo.

Prestalo da kuca. Znate li koliko sam se puta rodila u ovom životu? Iznova, iznova i iznova. Svaki put drugačija. Svojeglavija. Inatnija. Hladnija. Znate li koliko puta svako od nas umre i rodi se? I svaka smrt ubije ono što je bio, a rađanjem dobije novu dušu i istom tijelu. I ti kažeš da me poznaješ. Ti tako lako upireš prstom i  u mene i u njega. Tako odvažno i tako sigurno pričaš o nama kao da si se s nama rađao i umirao. A nisi. Nisi bio tu ni jednom. I ne znaš šta stoji iza mojih odluka, poteza, grešaka. Ne znaš. Ali upireš prstom. Tako lako. Sigurno i odvažno. Kažeš da me poznaješ. Kažeš da znaš sve o meni? Kako kad ja sebe jedva poznajem. U ogledalu vidim isti lik. Crte lica iste,  čelo isto, ali pogled hladniji i mudriji.

Znaš li da sam nekad bila srčana i vodila se jedino i samo srcem? Išla za njim kao slijepac. Ginula za one koje ono odabere. Znaš li da sam sad proračunata? Srcu ne dam mnogo da priča, slušam mozak. Dugo vagam, računam i preračunavam svaki potez, svako poznanstvo, svaku vezu. Sada u svemu više tražim sebe, a prije sam u svemu sebe gubila jer su drugi bili  bitniji. Srce je biralo, ja bila slijepac.

Znaš li da sam prije bila poštenija, odanija i vjernija?  Znaš li da sam danima plakala zbog zgaženog psa na cesti?  Noćima nisam spavala jer mi je najbolja prijateljica odselila u drugi grad. Sad samo okrenem glavu kad vidim zgaženu životinju, prevrne mi se nešto u želucu, ali ne plačem. A rastanke sam prihvatila kao sastavni dio života pa ni zbog njih ne plačem. Znaš li da sam nekad vrištala na nepravdu, a sad je mirno gledam jer znam da se protiv nje ne može? Uvijek će je biti. Uvijek će biti zvijeri koji će je praviti slabijim od sebe. I šta sam ja da ispravljam krive Drine? Ništa. Samo praška koju vjetar može odnijeti. Zato ih puštam neka teku takve kakve jesu.

Znaš li da sam nekad živjela po pravilima i da sam više voljela sebi slomiti srce nego nekom drugom? Znaš li da sam mislila da se tako život živi. Svemir funkcioniše. Ljudi se međusobno vole i čuvaju. I onda sam umrla. Znaš li da nisam umrla od same smrti, već su me ubili. Oni koje sam najviše voljela. I nisu me ubili jednom, već više puta, na razne načine. Izdajom, prevarom… ne sjećam se više uzroka svih mojih umiranja, ali znam da su dolazili od najdražih. I ti se čudiš što sam hladna. Kažeš da sam sebična. Griješim. Osuđuješ me. Upireš prstom. Šta ti znaš o meni? Priznajem, griješila sam. Nekad svjesno, nekad slučajno. Ali jesam. Ali znaš li da se ne kajem za svoje greške? One su me nečemu naučile. One su me oblikovale. Znaš li da se kajem samo za dobro koje sam činila pogrešnim ljudima. Znaš li da se kajem za ljubav? Znaš li da se kajem za povjerenje? I ti mi kažeš da me poznaješ. Ti upireš prstom u mene. Govoriš šta bih trebala, a šta ne. Ti upireš prstom u njega, u nju. Ti znaš sve. A ja kažem da ne znaš ništa. Zato skloni taj prst. Ne griješi dušu. Ništa nije crno – bijelo. Ništa samo tamno ili svijetlo. Ništa dobro ili loše. Postoji milion nijansi. Postoji pozadina svega. Postoji uzrok i posljedica. Početak i kraj.

Najlakše je pokazati prstom. Najlakše je osuditi. Umjesto toga proširi vidike, jer iza onog koliko tvoj pogled doseže krije se bezbroj priča, sudbina, susreta, izdaja, želja, potreba, puteva. Kriju se stvari pred kojima  se ostaje bez riječi, a ti ih ne vidiš. Ne možeš da ih vidiš jer su tvoji vidici suviše uski. Tvoj svijet je suviše plitak i kratak. Ti ne vidiš, ni ne čuješ. Zato ne upiri prstom. Ne griješi dušu.

Ilda Dedić

Mi smo redakcija APortala a vi čitate članak s našom preporukom 🙂

Komentari