Zašto se kriješ i maštaš, zašto se krečeš samo kroz maglu, kroz mutne stranice zemlje? Zašto mora da bude tako, da ti svaki udah bude sa grčem u stomaku, sa bolom, da ti nije do gledanja sveta oko tebe, u šta se to pretvara sve…. da li to stvarno živiš košmar koji ne želiš, a i ne možeš da se otrgneš tome, jer te život vuče u tom pravcu punom stresa, zebnje i mraka.

Možda ima nade da vratiš delove toga, da malo popraviš nanjetu štetu. Da koračaš uspravno, znojavog čela, punih pluća, da vratiš osećaje..… da osetiš svaki korak dok ti pod nogama krckaju osušene grančice, i pucketaju kao u vatri. Tu vatru možeš i ti osetiti ako želiš, samo ako pogledaš šumu oko sebe kroz koju koračaš. Šumu punu starih krošnji koje godinama odolevaju vetrovima, kiši, i čine ih tako snažnim. Snažnijim od tebe, jer one imaju volju da se odupru onome čemu ti srljaš.

Udahni vazduh punim plućima, oseti tok vazduha koji ti širi grudi, koji te puni tom magijom koju šuma stvara. Zažmuri i udahni, načuli uši da čujes šta još ima da ti podari šuma, da li je taj šum ustvari sakriveni potok koji ti govori da zakoračiš još koji korak pa još jedan korak, kako bi ga otkrio, kako bi osetio mir koji on remeti svojim tokom, dok se prelama preko glatkog kamena koji je godinama klesao u taj oblik.

Photo: Novica Radojčić

Nemoj se plašiti da otvoriš oči da pogledaš taj sjajni prizor, nepreglednih slapova, bas onako kaotičnih na šta nisi navikao u stvarnom uređenom životu. Zašto se plašiš da dodirneš vodu? Jeste hladna ali će sa tebe sprati svu prljavštinu i odnjeti daleko, daleko od tebe. Sprat će sa tebe mulj koji nosiš svakog dana, i otkriti ti svoje lepote, rashladiti ti glavu. Da li se toga treba plašiti ili pokušati da taj trenutak traje što duže, da možeš da ga urežeš, memorišeš u svoju glavu i da ga čuvaš samo za sebe? Ne, ne, ne, ne samo za sebe, treba vratiti sve to i približiti svima, dati im delić tog neba koje im je pred nosom a od koga beže, ili se prave da ne postoji, vratiti nadu.

Otvori svoja čula, pusti ih da divljaju tom rekom zvukova, zvuka potoka koji se prelama, zvukom krošnji koje se na laganom vetru lelujaju i kao da šapuću između sebe, tom cvrkutu ptica koje se možda svađaju, ali možda i pevaju jedna drugoj neku ljubavnu pesmu, a možda samo tebi daju do znanja da nisi sam. Žele da ti daju svoj deo sveta, da ti pokažu lepotu skrivenu, koju tek treba da otkriješ i da je čuvaš od uništenja. Da joj se vratiš i napuniš već dotrajale baterije, da speru sa tebe sve što je loše, da ti otvore čula, da te vrate i da osetiš čudo – PRIRODU!

Milan Milivojević

Komentari