Biti ili ne biti…

Ne tako davno (kada je recesija zdrmala cijeli svijet, a s tim svijetom i naš silni Balkan) ostadoh bez posla. Grbavo stanje, sranje i situacija do jaja. Malo dijete u kući, muž koji radi kao zaprežni konj i ja. Bez posla. Na burzi. Luda. Svaki razgovor za posao (koji je uvijek bio -„e, to je sada to, idem raditi“) završavao bi vrlo brzo (s jebenim saznanjem -„opet imaju nekoga“) i ostavljao moje samopouzdanje sve dalje i dalje iza mene.

Svaki jebeni razgovor rušio bi me kao kugla one čovječuljke u kuglani. Svako „znate imate previše iskustva“ ili „znate imate dovoljno iskustva, ali nemate papir“ u meni bi otkinuo dio mene. Dio onoga što ja jesam. Dio onoga što sam bila. Povadila sam sve „eksere“ iz glave, pustila kosu, sakrila tetovaže i ugurala se u puževu kućicu samo da me nema. Da toliko ne stršim. Ne odskačem. Da ne budem ja – ja.

Razgovor za razgovorom. Prijava (na burzi) za prijavom (od koje mi je, naravno, bilo muka). I moja divna teta savjetnica. Koju znam. „Znaš, netko bi tvoj izgled smatrao nakaradnim“ – govorila mi je teta savjetnica pod redovno, čak i nakon što sam se silom ugurala u jebeni mejnstrim. Pri svakom jebenom susretu: „A, koju si ti ono školu završila? Gimnaziju? Gimnaziju? Idem ja to provjeriti! Gimnaziju? Što si rekla još – apsolvent si? Ma, pa kako?“-kreštala bi svakog jebenog puta, a ja idiotica šutjela i opravdavala se u tipu „znate, čujte, glejte“. Njoj, jer je eto tako znam. Da, ja sam šutjela. Jer, jebi ga, ipak je starija. Ipak je znam. Ipak je ona nečija mama, a ja ne bih htjela da se netko s mojom mamom ružno razgovara – pogotovo ne neka balavica (poput mene tada). Ipak ovo, ipak ono – bila su opravdanja kojima sam opravdavala tetu savjetnicu. Sve do jednog trenutka, do trenutka kada me je pred mojim vlastitim i jedinim djetetom ponizila.

Na finjaka sam joj se zahvalila (uz pokoju psovku i samo meni sličnoj novokomponovanu uvredu) i uputila ravno njezinoj nadređenoj. I tu tetu znam. I one tete u uredu prije te nadređene tete znam, jer jebi ga mi smo ipak mali grad, a to su sve ili mame od mojih prijatelja ili prijateljice od moje mame ili tete koje znaš iz grada. Pa si sada zamislite kada su me ugledale tako crvenu i ogromne glave poput ekspres lonca koji se sprema eksplodirati.

Dvije tete su preuzele malu, a glavna od njih mene. I što sam saznala u tih par minuta razgovora? Da sam cca, pazi sad, sedamstota osoba koja se požalila na neprofesionalan rad iste te tete savjetnice. I da ništa nije u njihovoj moći, jer eto tako dotična se s osamnaest uhljebila, završila faks sa sto godina starosne dobi (ipak ona ima papir) i sada evo tako ona radi i maltretira sve oko sebe. Najgore od svega je bilo što ja tu tetu znam. I ona zna mene. I nazvala me nakaradom zbog mog izgleda. Omalovažavajući moju inteligenciju, moje školovanje (koje sam morala na kraju i dokazivati), pa i moj jebeni izgled hranila je (očito) svoj jadan život, dok se igrala s mojim i životom i samopouzdanjem.

Tog dana sam se vratila kući. Dijete poslala baki. I donijela odluku. Upalila sam muževu mašinicu i krenula šišati kosu. Onu istu kosu koju sam tek nedavno pustila i ostavila u prirodnoj boji. Obrijala sam pola glave. Vratila sve i jedan „ekser“ u glavu (to su inače pirsevi, vi seljčine) i obukla majicu otvorenih leđa i kratke hlače.

Taj osjećaj sreće bio je neopisiv. Iva je opet bila Iva, a ne neka tamo idijotica koja šuti neotesanoj babetini. Jer, eto tako me učila mama, školovala gimnazija, naučila cesta – budi ono što jesi u inat takvim jebenim babarogama. Teta nije još dugo radila, čujem da je sada ona jedna od mnogih koji dolaze po savijete od savjetnica/ka na burzu rada. Nije mi drago, niti mi to pruža zadovoljstvo, jer je znam, ali trebala je znati da dobiješ onoliko koliko daš i da Karma kurvinski dolazi po naplatu. Trebala je znati da sam se takva „nakaradna“ zaposlila i stekla najljepše radno iskustvo radeći s djecom s teškoćama i osobama s invaliditetom. Trebala je znati da se čovjek ne cijeni po odijelu i da danas odijela furaju fejkeri i vonabi menadžeri koji fektaju cigare od nas „nakaradnih“. Trebala je znati puno toga, ali eto tako nije. I nije mi drago, ali mi pruža slobodu. Ja sam i dalje ona mala opaljena, a ona je postala najomraženiji lik burze cijele regije koji će služiti za primjer – takav – kakav – nikakav savjetnik ne smiješ biti.

Budite ono što jeste, jer poslove će i tako dobiti oni s boljom vezom od vas, ma kako god vi izgledali. Budite svoji i ne dajte sebe, pa makar to značilo da ćete koračati sami. Budite svoji, ali zapamtite – sutra ćete možda vi biti na nečijem mjestu, koje nije tako primamljivo ZATO sa svima s lipega – kako bi rekla moja prabaka. Da vam se ne obije o glavu. Kao njoj, kao meni, jer evo opet sam na burzi. Pirseve sam povadila iz medicinsko estetskih razloga. Kosu sam pustila, jer mi se opet nosi moja griva. Tetoviram se i dalje. Smijem se i dalje. Glasna sam kada sam sretna, kada urlam na ukućane, kada plačem za tatom. I kako mi se obilo? Obilo mi se tako što žalim tu tetu savjetnicu i želim joj dobro. Jer je ipak znam. I nikada neću naučiti. Shvatiti. Ali jebi ga, to na kraju krajeva nije ni bitno sve dok imam sebe onakvu kakvu želim.

                        4EVER ME, MYSELF & I u obliku kakvom ja želim biti šalje vam pusu!

Iva Matijaško Degač

 

 

Comments

komentari

Novo s Bibliomanije...