Pacijent…

U ordinaciji doktora Popovića, jedna pegava devojčica se nervozno meškoljila u stolici i izbegavala duži kontakt očima. Skakala je s teme na temu vešto zaobilazeći razlog zbog koga je stvarno tu i ono o čemu su zaista trebali da razgovaraju.

„Onda Kristina, hoćemo li se vratiti na pravi razlog tvog dolaska?“

„Doktore uvek ste tako ozbiljni i strogi. Šteta je što se ne smejete češće.“

„Primetio sam da se ti uvek smeješ. Ali, da li su svi nasmejani ljudi srećni?“

Kristina se brzo osmehnula, na trenutak se zamislila i brzo skočila na sledeću temu.

„Znate mislim da je red da nešto promenite u ovoj vašoj dosadnoj kancelariji. Možda da je okrečite, unesete malo živosti u nju.“

„Dakle, hoćeš da kažeš da misliš da su promene dobre?“

„O pobogu! Zar uvek iz svake moje rečenice morate da dolazite do nekog dubokoumnog pitanja. Kvarite sve.“

„To mi je posao.“

„Dosadan vam je posao.“

Doktoru Petroviću je u sledećem momentu zazvonio telefon:

„Halo. Da, u redu. Slobodan sam za četrdeset minuta. Zakažite mu tada. Hvala Vanja.“

Pegava devojčica je ustala sa stolice i krenula da šeta po kancelariji, usput podižući sva priznanja koja su krasila njegovu kancelariju. Doktor je to primetio i iskoristio je priliku da prokomentariše:

„Sve se mora zaslužiti. Da nisam marljivo radio  za njih, ti nikada ne bi držala to u rukama i možda ne bih postao ono što jesam danas. Rad se uvek isplati.“

Ona je coknula i frknula u ime tog dosadnog govora.

„Nego čujem da imaš sledećeg pacijenta za četrdeset minuta.“

Upitno ga je pogledala podižući samo levu obrvu, na način koji je samo njoj bio svojstven.

„Dobro čuješ.“

„Pa šta nije u redu s tim pacijentom?“

„Znaš da ne smem da govorim o pacijentima. A i zašto odmah pretpostavljaš da nešto nije u redu?“

„Pa čim dolazi kod tebe.“

Iskezila se. Zatim se ponovo smestila u stolicu buučno sedajući na nju i okrećući se u njoj.

„Pa i ti si ovde kod mene. Je l’ sve u redu s tobom?“

„Dobro je. Razumela sam. Moram da idem. Ovo je bilo zanimljivo.“

„Gde ćeš?“

„Idem kod tetke malo da vidim ona dva mala slatkiša.“

„Dobro. Pozdravi tetku, a mališane izljubi.“

„Hoću tata. Ne brini.“

„Da nisi nešto zaboravila?“

„Oh da, izvini. Neće se više ponoviti. Obećavam da ću se sledeći put javiti ako budem kasnila.“

Popović se nasmejao, ćerka ga je poljubila i poput vihora izletela iz kancelarije, ostavljajući poluotvorena vrata za sobom.

Šta vi mislite?

Da li su svi nasmejani ljudi srećni? Da li su promene dobre?

Dragana Tišma


Amazonke.com

Mi smo redakcija APortala a vi čitate članak s našom preporukom 🙂

Comments

komentari

Protected by Copyscape