Za sebe Maja kaže da je vječiti nomad, tumač simbola života i tragač za sunčanom obalom. Već ovih nekoliko riječi naslućuje kako se radi o jednoj posebnoj i zanimljivoj dami, a što više vremena provedete u njenom društvu to vam njena jedinstvenost više dolazi do izražaja i pobuđuje interes.

Maja je književnica, najpoznatija po svom romanu Maslačak nošen vjetrom, blogerica još od davne 2006-e godine, kolumnistica u Wannabe magazinu, te osnivač radionica za osobni razvoj; Anima healing i Nesputana i svoja.

Rođena je u Somboru, a ljubav prema pisanoj riječi njeguje još odmalena: “Koliko god daleko mogu da se protegnem svojim sećanjima, vidim devojčicu koja šara po zlatnim tapetama, krade olovke i sakriva ih po kući, a stare knjige i njihov miris pretvara u najlepše uspomene”, kaže Maja kojoj je trenutna adresa gradić Mainz u Njemačkoj.

Što joj je donio odlazak u stranu zemlju i na kakvim zanimljivim projektima trenutno radi, te još puno toga, saznajte u zanimljivom virtualnom razgovoru koji smo Maja i ja vodile.

Dobrodošla Majo! Otkrij nam nešto o sebi što većina ljudi ne zna ili nikad ne bi pretpostavila da se odnosi na tebe?

Hvala, radujem se druženju.
Otkrivati sebe i o sebi, nakon toliko ogoljenosti kroz pisanje zaista je izazov. Bosonogi sam nomad, tragač za znakovima koje ne vide mnogi, usamljenik na obalama sveta koje me dozivaju ili talasima odbijaju. Ne verujem u doba u kom živimo, verujem u onaj paralelni Univerzum u kome srećem (ne)obične i meni bliske ljude. Volim samoću, kišu, uzemljenje dok koračam ka samoj sebi iz dana u dan. Sigurno ne znate da sam – Maja koju je deda Toša naučio da sledi životne svice uvek, čak i kada ih se niko više ne bude sećao.

Jesi li oduvijek znala da je pisanje tvoj životni poziv? Što najviše voliš čitati, imaš li svoje omiljene pisce?

Pisanje ili jesi ili nisi. Rodiš se u procepu svoje svrhe, kao devojčica kradeš olovke i šaraš samo tebi znanim pismom po tapetama i zidovima, a svet obojan maštom postaju vremenom tvoje ispisane životne stranice. Mislim da nikad ništa drugo i nisam radila osim pisanja. Pored formalnog obrazovanja, pravo zvanje smatram svoj dar.

Čitam mnogo, ponekad se pitam zašto nemam više sati u danu za sve knjige koje bih progutala u jednom dahu. Sa godinama izgradila sam zavidnu biblioteku koju vucaram po svetu kao svoje najvrednije, a tek nedavno prihvatih kako je vreme stati sa kupovinom knjiga i počela sam koristiti Kindle čitač u kom paralelno umem biti zabavljena i zaglavljena između više autora. Čitam sve! Vraćam se uvek iznova Antiću, Andriću, Selimoviću, ruskim klasicima i životnim pričama koje bih sipala u ljude kao pravu spoznaju života. Takođe volim sa svojim unutarnjim cimerom – Dušom polemisati uz Og Mandina, Singera, Ošoa. Nema pisca bez čitanja, nema duše bez neprekidnog rasta i traganja.

Za svoj roman, Maslačak nošen vjetrom, rekla si: “Nastao je kao potreba da se objasnim, prije svega samoj sebi.” Koju poruku si željela prenijeti ovim romanom? Koliko te ima u njemu?

Izdvojiću jedan odlomak iz romana: „Šta je život ako nema začina u njemu? Svako svoje nađe gde mu je milo, srcu drago i gde noga zakači neki klin koji sputava da odeš dalje dok ne uzmeš malo. Svi smo mi takvi. Neki se samo prave fini, neki su to što jesu. I sreća i tuga su začini života, svima nama. Niko nije ostao bez njih. Posolili su nam život i namestili da bude taman onoliko koliko zagrabiš kutlačom života i svojih dana, pa naspi kol’ko ti volja. A niko se još nije naklonio i rekao – Ne mogu hvala.“

Roman je nastao kao potraga za smislom, kao iskustvo buđenja žene – Sonje, koja iznenada upadne u bazar začina života i uznemirena, zbunjena, voljena i gonjena podigne oblak mirisa i ukusa u pokušaju da otkrije ko je ona sama. Život treba okusiti, na sve načine, uz sve začine, ali bez ljubavi on smisla nema. Svako će pronaći delove sebe na marginama, između reči, a pronaći će i mene. Maslačak nošen vetrom sam ja.

Osim što pišeš romane, vodiš i svoj blog te si osnivač radionica, Nesputana i svoja, te Anima healing sesije. Upoznaj nas s ciljem koji radionice imaju?

Pored dugogodišnjeg pisanja bloga, poslednje dve godine sam više okrenuta radionicama i radu sa ženama. Jedna od radionica je „Nesputana i svoja“ na kojoj otkrivamo koliko nas je naše vaspitanje, obrasci odrastanja i sistema iz kog smo potekli orobilo, ustrojilo, zavezalo u klupko stresa, grča i strahova da budemo sve što možemo biti. Ženska energija tek nesputana može poteći slobodno i stvarati, razvijati se, voleti. Uz priče iz života, razne meditacijske vežbe i terapijsko pisanje, zabavljamo se i otključavamo odaje u koje odavno ili nikada nismo zavirili. Odaje žene.

Anima healing sesije mogu da praktikuju svi, dostupne su i online i u Anima centru. Poslednjih par godina otvorile su mi spoznaje, mogućnosti i dimenzije rasta kroz neka interesantna učenja preko rekonekcije, energetske psihologije, yoge, škole meditacije, Barsa itd. Sve objedinjeno služi kako meni tako i onima koje srećem na svom putu, a kako živim u predivnom procepu Univerzuma organizujem sa svojim timom avanture, šetnje kroz šumu, meditaciju na sunčanim padinama, yogu na obali Rajne dok sav teret iz naše duše polako odlazi niz reku.

Imaš nekoliko knjiga i na engleskom jeziku, mogu se kupiti na Amazonu, baš kao i sve tvoje knjige na srpskom. U usporedbi sa klasičnim izdavaštvom, koliko je ono digitalno popularno među tvojim čitateljima?

Sve moje knjige dostupne su u štampanom izdanju putem Amazona, Barnes & Noble-a, mog sajta itd., a tek od skoro i u digitalnom obliku kako bi dostupnost čitaocima bila veća i brža. U mom slučaju pokazalo se da digitalno izdavaštvo zaista jeste popularno i raduje me činjenica da nova generacija, novi svet koji se budi, čitajući čuva planetu. Verujem da tek dolazi vreme probuđenih.

Živiš u Njemačkoj već, ako se ne varam, tri godine. Što bi navela kao najveću razliku između života tu i na našem brdovitom balkanu?

Ima tri godine kako opipavam puls zemlje u kojoj živim. Razlika je ogromna! Sve je drugačije. Prosto poređenje nije moguće ako uzmem širu sliku u obzir, a ako se osvrnem na ono što je našim ljudima možda bitno, rekla bih da nigde nije kao kod kuće. U srcu nosim svoj Sombor, ali mi je kuća Mainz. Ja sam dobila dosta. Krenula sam u avanturu istraživanja sopstvenih granica i otkrila da mi uređenost ove zemlje prija, da imam više vremena za sebe, samoću, istraživanje, bivanje onoga što jesam i volim. Izgubila sam neke druge meni vredne i značajne začine, ali da bi napravio mesta za nove trebaš nešto i odbaciti, potrošiti, zatvoriti.

Smatraš li da je svima nama potrebno povremeno iskakanje iz uhodane svakodnevnice da bi ispipali svoje granice i mogućnosti?

Oh da! Sve granice su tu kako bi bile pređene. Nisam od onih što se boje živeti, nisam ni od onih što veruju u unapred nam usađene obrasce koje treba slediti. Volim po svom, onako dušom, do kraja. Nisam uvek u pravu, nisam uvek na pravom putu, ali svaki izlet u nepoznato, tamo gde su granice straha prekoračene, izlet je ka samom sebi. Rasteš dokle god tragaš. Ako ne pokušaš, kako ćeš znati drugačije znati?

Koliko te odlazak u stranu državu promijenio?

Otkrila sam koliko mi sa balkana ne umemo neke stvari disciplinovati, poštovati i olakšati pre svega. Naučilo me je i još me uči, a često i platim neke lekcije. Svako iskustvo je vredno. Smatram da sam više dobila nego izgubila. Bogatija sam za mir koji sam spoznala tragajući nepoznatim predelima same sebe u sistemu koji ne poznajem, za iskustvo biti ‘van sistema’ tj. raditi kao preduzetnik i biti sam organizator svog vremena i poslova, takođe i za lakoću učenja koja i dalje smatram na balkanu nije prilagođena onome što je zaista esencijalno našim studentima. Red, rad i disciplina možda su odlike ove zemlje, a ja bih rekla mir, neopterećenost i spoznaja ličnih širina.

Što bi poručila mladim autorima na našim prostorima? Što smatraš najvažnijim za uspjeh u spisateljskim vodama?

Biblioteka je jedina škola za pisca. Spoznaja da si sretan ili do kraja rasturen dok ostavljaš tragove mastila na beloj površini, ispunjen ljubavlju, virtuoz u simfoniji tuge, učitelj na putu izgubljenih, Bahus koji preliva strast kao vino, čista potreba da ne prestaješ pisati jer si to jednostavno ti – siguran je znak da svoju svrhu otkrio si. Nekome terapija, nekome potreba, nekome jednostavno zanat. Verujem da se pisanje ne uči. Pisanje se biva. I strast koja te goni preko granice straha i odustajanja. Puteva je više, svako nađe za sebe najbolji. Piši o onome što najbolje poznaješ. Piši o životu.

I za kraj, reci nam po čemu bi htjela biti pamćena? Što je ono što želiš ostaviti u naslijeđe?

Želim verovati i nastojim biti, žena koja nesebično deli najdublje talase na nivou duše. I ako se makar neko u mojim rečima okupao, znam da nije bilo bez traga i zalud.

Brankica Stanić

 

Čitaj još...

Mi smo redakcija APortala a vi čitate članak s našom preporukom 🙂

Komentari