Nekada davno postojao je jedan miroljubivi narod…

Iako počinje kao bajka, ova priča koju ću vam ispričati je surova istina o istrebljenju jednog naroda. Mržnja nema granice, pa tako ni oni koji su težili proširenju svojih granica zemlje nisu ni zastali prilikom uništenja čitave jedne kulture. Čovek i njegova bolesna ambicija i preterana opsesija slavom i nacionalnom superiornošću su zbrisali s lica zemlje čitav jedan narod.

Nekada davno na prostorima Amerike živeo je jedan miroljubivi narod. Naseljavali su prostore od arktičke Kanade i Aljaske, pa sve do Čilea i Argentine. Oni su se međusobno razlikivali po jezicima, kulturi i fizičkom izgledu.Radi se o Američkim domorocima, pogrešno i popularizovano nazivanim indijancima ili još pogrdnije, uvredljivo nazivanim, crvenokošcima. Ime indijanci, duguju Kristoferu Kolumbu, koji je prilikom čuvenog otkrića Amerike, 1492. godine mislio da je stigao u Indiju i domoroce nazvao indijancima.

Živeli su mirnim, povučenim životom u harmoniji s prirodom. Imali su posebnu povezanost s njom i često su iz tog razloga nazivani „Čuvarima zemlje“. Danas, mnogi od njihovih verovanja po kojima su živeli mogu da nas navedu da se zapitamo o značaju prirode, zemlje i naše povezanosti s njom:

„Tek kada poslednje drvo umre, poslednja reka se otruje i poslednja riba se ulovi, shvatićemo da ne možemo da jedemo novac“. – poslovica indijanskog plemena Kri

Neki od najpoznatijih plemena su Cherookie, Apache i Navajo. Socijalna struktura je imala veoma važnu ulogu u njihovim plemenima. Iako nisu imali zapisana pravila ili kompleksne vlade, postojala je definisana struktura i društvene norme koje su svi morali da poštuju da bi pripadali određenom plemenu. Na najvišem nivou su bila plemena i klanovi, ispod njih su bile poglavice i vođe. Plemena i klanovi su dalje bili podeljeni na sela i porodice. I muškarci i žene su imali podjednako važne uloge u plemenima i svakodnevnom životu. Žene su uglavnom bile zadužene za poslove oko kuće i oko dece i za kuvanje, dok su muškarci bili zaduženi za poslove koji su udaljeni od kuće kao što su lov i jahanje.

Američki domoroci nisu pridavali važnost materijalnim stvarima, posedovanju i vlasništvu. Nisu imali svoju zemlju i nisu čuvali novac u banci. Vrednovali su poštovanje, čast i status. Dobrodušnost i dobra dela su se više poštovala od bogatstva i poseda. Neverovatno zvuči, ali nekada su postojala i takva shvatanja.

Domove su izgrađivali u zavisnosti od materijala koji su im bili dostupni i od okoline u kojoj su se nalazili. Neka plemena bila su nomadi, odn. često su putovali i menjali mesta boravka, zbog potrebe za hranom (obično krdima bizona), čije su kuće – šatori bili predviđeni za brzo građenje i pomeranje tzv. Teepes. Druga plemena su se duže zadržavala na jednom mestu, zahvaljujući hrani i vodi koja ime je bila u blizini i izgrađivali su stabilnije kuće kao što su Longhouse i Pueblo.


Do hrane su dolazili različitim metodama: poljoprivredom, lovom, ribolovom i prikupljanjem plodova. Izražavali su se uz pomoć umetnosti. Svako pleme imalo je svoj stil umetnosti i kulture koji je prožimao njihov stil odevanja, maske, toteme, slike, crteže, ćebad, tepihe i rukotvorine.
Deca koja su odrastala u ovakvim plemenima su imala drugačiji život od onog koji imaju deca danas. Mala deca i bebe su čitavo vreme provodili sa svojim majkama. One su ih nosile u toku dnevnih poslova na leđima u posebnim nosiljkama. Često su dojile decu sve do uzrasta druge ili treće godine. Novorođenčad je specijalno tretirana i mnoga plemena su pravila razne ceremonije u čast novih pridošlica na svet. I sam čin davanja imena detetu je imao veliki značaj.

Deca iz plemena nisu imala škole kao što imamo danas, ali od njih se uvek očekivalo da uče posmatrajući druge. Dečaci su posmatrali muškarce u lovu i pravljenju oružja, a devojčice žene u kućnim poslovima. Istoriju i moralna pravila plemena učili su putem priča i legendi od starijih.

Smatralo se da su deca postala odrasla, nakon ceremonije prelasaka koja je bila jasno definisana po godinama u svakom plemenu. Nakon toga od njih se očekivalo i podrazumevalo da obavljaju poslove za odrasle i da se ponašaju tako.

Jedan tip ceremonije prelaska nazivao se Zadatak Vizije. Prilikom te ceremonije, dečaci su odlazili sami u divljinu. Odlazili su tamo bez hrane i lišavajući sebe sna dok ne dobiju neku viziju. Vizija bi za njih obezbedila duh čuvara ili putokaze za dalji život tog deteta koji postaje odrasli čovek.

Religija i spiritualna uverenja su imala važnu ulogu u svakodnevnom životu. Svako pleme je imalo svoja jedinstvena verovanja, legende, rituale, ali su svi oni verovali da je svet ispunjen duhovima. Svakodnevnica im je bila ispunjena pričanjem priča i legendi koje nisu zapisivali, već su ih prenosili sa kolena na koleno. Često su te priče i legende bile u vezi s prirodom i nastankom zemlje. Jedna od poznatih legendi Cheerokie plemena bila je „Bića Groma“:

„Daleko na nebu, na zapadu, živeo je Bog munje, Veliki Grom i njegovi sinovi, Dečaci Munje. Oni su izazivali munje i gromove i slali ih na zemlju, ali su takođe slali i kišu za useve i dugu. Spiritualne vođe plemena su se molili da gromovi donesu blagu kišu za njihove useve i da ne naude ljudima iz plemena svojim munjama.“

Uživali su u raznim formama zabave kao što su: sport, igre, muzika, ples i festivali.

Malo je poznato da je jedan od najpopularnijih sportova, koji je i danas poznat i rado igran, nastao u njihovim plemenima. Radi se o Lacross-u. Igra je igrana s loptom koja se dodavala korišćenjem štapova, s mrežicom koja je bila pričvršćena na krajevima. Često je ovaj sport predstavljao veliki događaj kome je prisustvovalo preko 1000 igrača sa obe strane i koji se održavao na dugačkom polju.

Muzika i ples su bili jako bitan deo njihove kulture. Pesme su pevali na bitnim religioznim ritualima, ali i u svakodnevnim radnjama. Verovali su da je muzika jezik duhova. Tradicionalni instrumenti bili su bubnjevi, frule, zviždaljke i svojevrsne vrste zvečki koje su prilikom trešenja u ruci proizvodile zvukove.

Ako se neka od društvenih pravila nisu poštovala, ovaj narod nije koristio fizičku silu da bi kaznio one koji su odstupali svojim ponašanjem, već je ta osoba obično bila predmet podsmeha na javnom mestu u plemenu ili su ih u ekstremnim slučajevima izbacivali iz istog.

Međutim njihov način života koji je odudarao od ostalih mnogima nije odgovarao. Smatrali su ih necivilizovanim društvom i to su morali da promene. Tako je došlo do postepenih pokušaja menjanja njihovog svakodnevnog života, njihovih zakona i njihove svakodnevnice.

Poglavica iz plemena Sijuks Džon Hromi Jelen Lakota je tu potrebu belaca objasnio sledećim rečima:

„Pre nego što su naša bela braća došla da od nas naprave civilizovane ljude, nismo imali nikakve zatvore. Upravo zbog toga nije bilo delinkvenata. Bez zatvora ne može biti delinkvenata. Nismo imali ni brave niti ključeve i zbog toga među nama nije bilo lopova. Kada je neko bio toliko siromašan da nije mogao da priušti konja, šator ili ćebe, dobio bi ono što mu treba kao poklon. Bili smo suviše necivilizovani da bismo pridavali važnost civilizovanom vlasništvu. Nismo znali za novac i vrednost ljudskog bića nije bila određena njegovim bogatstvom. Nismo imali pisane zakone, advokate niti političare, te nismo mogli da varamo jedni druge. Bili smo stvarno u lošem stanju pre nego što su belci došli i ne znam da objasnim kako smo uspeli da upravljamo osnovnim stvarima koje su (kako su nam rekli) neophodne za civilizovano društvo.“

Kao što sam naglasila na početku ovaj jedinstveni mirni svet ovog naroda je uništen postepeno, sistematski i nemilosrdno. Sve je počelo s dolaskom evropskih doseljenika (belaca) koji su postepeno uništili većinu kulture ovog naroda. Za razliku od američkih domorodaca, koji su bizone lovili zbog hrane i za potrebe odevanja, doseljenici su ih ubijali i doveli blizu izumiranja kako bi prodavali njihovu kožu i na tome se bogatili. Nakon toga su počeli da ih porobljavaju, a onda su usledila proterivanja, masovna ubistva, ratovi i krvoproliće.

Procenjuje se da je u vreme pre dolaska Kolumba, na području koje danas zauzimaju Sjedinjene Američke Države , živelo između 12 i 15 miliona američkih domorodaca, dok ih danas, na veliku žalost ima samo 2,5 miliona.
Ovaj narod koji je bio na svojoj zemlji, koji je živeo u miru i na svoj način, bio je podvrgnut ruglu, smatran je nižom rasom. Zbog njihove boje kože, zbog njihovog načina života on je uništavan.

Ljudi koji su se vodili šovinističkim shvatanjima, da je samo njihovo dobro, da su sve različitosti pogrešne, da će uraditi sve za slavu i da je mržnja prema strancima podrazumevana su izvršili strašni genocid nad čitavom jednom nacijom. I ne samo to, ova mržnja prema njima se već godinama održavala i negovala. Nije bilo dovoljno što su ih istrebili, već su u istoriji oni morali da budu predstavljeni kao negativci. U više od 4000 filmova ovi domoroci su bili predstavljani kao krvožedni divljaci koji su ubijali nevine bele doseljenike.

Tužno je što je za većinu Amerikanaca, ova nacija zaboravljena, potisnuta i zabačena u ruralna područja i rezervate, gde žive na ivici siromaštva, poštujući zakone belih ljudi. Danas u SAD-u postoje 304 rezervata, u kojima živi trećina američkih domorodaca.

Dragana Tišma


Amazonke.com

Mi smo redakcija APortala a vi čitate članak s našom preporukom 🙂

Comments

komentari

Protected by Copyscape