Vjetropir…

Sama sebi sudbu krojim
promašaje tužno brojim.

Trideset mi prođe ljeta
počeli me zvati “teta”.

A ja samo kroz zid pravo,
ej, što radiš luda glavo.

Samo nek je krš i lom
cesta bolja nego dom.

Samo da je ludovati i ići
četrdesete će brzo stići.

Ali nije to sad važno
šake stišćem snažno.

Nova avantura mene čeka
žudnja slatka i daleka.

Poludivlje ja sam biće
gledam kako zora sviće.

Dok me cvrkut ptica ljuti
ja sam već na novoj ruti.

Dok ne nađem svoj sklad i mir
bit ću mali vjetropir.

Amalka Štuka

Comments

komentari

Novo s Bibliomanije...