Ono što mi duša govori u leto…

Nikada nisam bila preterano strpljiva osoba, pogotovo onda kada sam znala šta želim. Uvek je neki plan bio ispred mene, uvek sam imala ciljeve koji nisu trpeli odlaganja, skretanja, zaobilaženja. Ipak, celog života bila sam dovoljno strpljiva da, kada leto dođe, mogu mirne duše da uplovim u njegove dubine, da se prepustim, da plačem nad lepotom trenutka, zbog savršenog drhtaja lista,  zbog božanstvenog osmeha, zbog nijanse na nebu koja se, znala sam uvek, nikada neće ponoviti.

Bila sam strpljiva.

Bila sam dovoljno strpljiva da u vrele letnje dane samom životu poklonim pažnju kakvu uvek zaslužuje. Imala sam strpljenja da sanjarim, da zaboravim na svet oko sebe čitajući knjigu, slušajući radio, mazeći psa u dvorištu. Imala sam dovoljno snage da mogu da prepoznam savršen trenutak i da se izgubim u njemu. Bila sam dovoljno lenja da ostanem u tom trenutku dugo… drugima se činilo – predugo. Imala sam snagu da se posvetim jednoj stvari, jednoj priči, jednom trenutku sa strašću koja mi je, čini mi se, sada nepoznanica. Da sednete sa mojim roditeljima na kafu, ispričali bi vam sigurno kako moja moć opažanja nije bila izvanredna, jer je pored mene mogao da prođe i čitav čopor divljih životinja, ili lopova, a ja to ne bih primetila jer sam – čitala knjigu.

Umela sam da budem lenja.
I nije me grizla savest zbog sopstvene lenjosti, zbog lenjosti u kojoj sam živela hiljade života.

Nadala sam se da ću ovog leta dovesti u red svoje nemire. Bila sam rešena da uronim u leto, da se izgubim u žitu, da odem stazama na kojima me niko ne bi našao. Ni oni najrođeniji. Želela sam da nađem snage da budem dete, jer sam ta nastojanja rečima specijalizirala. Lenjost, dokolica, bili su moji prioriteti za ovo leto. Optimistična, ponela sam na letovanje gomilu knjiga, objasnila mišicama da mama voli da čita i da se ljulja na ljuljašci i da zuri dugo u jednu tačku i da bi baš volela kad je niko ništa ne bi pitao za to vreme i da voli da čita i piše slobodne, besmislene stihove i da voli da plače zbog savršene senke na stablu, zbog gugutki na krovu, zbog mekog, narandžastog sjaja letnje zvezde, i da voli kad joj se srce i duša pune milinom toliko da će popucati po svim šavovima, i… pa, ništa. Mišice sve razumeju, sve znaju. I vole svoju mamu i učiniće sve da i ona bude dete.

Ali…
Ja više ne umem da budem lenja.
Ja više nemam strpljenja.
Ja više ne umem da budem dete.
Ja sam zaboravila kako da budem u miru sama sa sobom, zaboravila sam kako da osluškujem svoju dušu, zaboravila sam kako da razumem ono što mi ona govori ovog leta, zaboravila sam da gugutke ne sleću slučajno na krovove pod kojima ja boravim.

Ta veza sa mojom dušom, sa onim što sam ja, možda se prekinula onda kada sam pomislila da to što jesam nije dovoljno dobro, nije dovoljno vredno, lepo, značajno, savršeno. Ah, savršeno.

Da je Bog bio ovog leta gde sam bila ja, i da je video to drveće, nebo, oči, osmehe, duše koje sam ja videla, da je osetio te mirise, da je čuo šum borova u plavetnim visinama, sigurna sam da bi pomislio da Njegov Raj nije jedinstven i znam, prosto znam da bi prepoznao vasione čitave u svakom zrnu peska pod svojim stopalima. Čak i u one kišne, hladne dane, čak i za vreme onih kratkih pljuskova posle kojih bi zemlja zamirisala, a drveće se obojilo u toplo, narandžasto, meko, ta zemlja, taj prostor i to vreme bili su – Raj.

Ono što mi duša govori ovog leta je da ima vremena za sve.
Ono što mi duša govori ovog leta je da verujem sebi.
Ono što mi duša govori ovog leta je da je put do sebe dug, a da je povratak sebi još duži.

Ono što mi duša govori u leto, svako leto, je da iz ovog Raja nikada neću otići.
Ono što mi duša govori u leto, svako leto mog života, je da su trenuci važni, ti trenuci u kojima mi se od grla otme uzdah, od očiju suza, ni zbog čega drugog, već prosto zato što je boja neba predivna, ljudi oko mene nasmejani, a na radiju savršena letnja melodija.

Ono što mi duša govori u leto je da je život dovoljno dug da mogu koje leto i da proćerdam na jurcanja, ali i da je prekratak za kajanja, za zanemarivanja, za nevoljenja, za zaborav.

Ono što mi duša govori u leto je da nema ničeg lepšeg od sunca na njegovim trepavicama.

Ono što mi duša govori u leto je da je leškarenje na suncu u redu, da je sladoled za doručak sasvim prihvatljiv, da je u redu pročitati knjigu u dahu i zaboraviti na sve drugo.

Ono što mi duša govori u leto je da je u redu plakati zbog lepote ili prejakih osećanja i smejati se kroz te suze kad drugi počnu da ti se čude.

Ono što mi duša govori u leto je da je mir sa sobom najvažniji.

I da onaj narandžast sjaj na brdu i u našim kosama neće zauvek trajati…

Letnje igralište

Comments

komentari

Novo s Bibliomanije...