Noć nad Amsterdamom

Zima je i sneg lagano pada, a vatra u kaminu dogoreva. Ti mirno spavaš ni neznajući šta te sutra čeka. Dok ispijam i poslednje gutljaje crnog vina smišljam način kako to da ti kažem. Kako posle toliko godina da ti kažem da te ne volim više? Kako da ostavim sve što smo godinama gradili i odem dalje? U nepoznato, u tu divljinu. Ne postoji bezbolan način da se to uradi i ja to znam, samo moram izabrati onaj koji će manje da boli, ali ne tebe nego mene.

Bole će me da ostavim sve te stvari, sav taj luksuz i sjaj koji imamo. Ali moram, moram da nastavim dalje kao da te nikada nisam ni upoznala, moram da odem što dalje. Da te više ne vidim, da te više ne čujem. Ne mogu više da živim u laži i da mislim da će sutra biti bolje kad znam da neće. Neću te sutra voleti više. Sve sam spakovala, a ti nisi ni primetio. Kada sat otkuca dvanaest, a kalendar pokaže da je 1. januar ja odlazim. U tom trenutku, ulazim u novu godinu i novi život. Vreme ističe, a sneg pada kao nikada do sad.

Kao da pokušava da me spreči u mojoj nameri, ali neće uspeti. Nema te sile koja bi mogla da me zadrži pored tebe makar još dan. Nema. Sat otkucava pola dvanaest, a ja otvaram novu bocu vina. Ono mi je jedini saveznik. Ono me jedino razume. Ušla sam u sobu i sela na fotelju pored prozora. Spavaš. Neka, odspavaj još ovu noć mirno jer dolaze noći kada nećeš moći oka da sklopiš, kao ja ove. Vreme je. Stvari su spakovane u autu. Izlazim iz kuće. Ne želim da se okrećem, ne želim da dam sebi povoda da pustim suzu. Ne, to nikako. Dok prolazim gradom, svuda su srećni, pijani i veseli ljudi.

Gužva je u Amsterdamu, kao i uvek u ovo doba, grad je okićen kao nikada do sad. Kako prolazim bulevarom imam utisak da svetiljke sve jače sijaju, kao da mi poručuju da me tamo negde čeka svetlija, lepša i šarenija budućnost. Na aerodromu u ovo vreme i nije gužva. Avion poleće, a ja znam da kada sleti više ništa neće biti isto. Tamo me čeka on. Moja nova nada, moja nova ljubav, moj novi život. On ništa ne zna, ne zna ni da ti postojiš niti će ikada saznati. Verenički prsten sa porukom sam ostavila na noćnom stočiću da ga ugledaš čim se probudiš. Posle tri sata leta, na aerodromu me čeka on, širokog osmeha, pun ljubavi. Moj novi život je počeo. Grlim ga kao nikada ranije iako sam ga mnogo puta grlila do sad. Odlazimo u naše ljubavno gnezdo i tamo provodimo noć. Najluđu do sada. Sa vrata sam počela da ga skidam i uživam u svakom delu njega, da ga ljubim strastveno kao što tebe nisam nikada. Posle toliko vina, puta i tolike strasti pala sam u krevet umorna. Ujutro me je probudio miris kafe i prženica koje on tako dobro pravi.

Ugledavši ga u kuhinji kako sa ljubavlju sprema doručak znala sam da sam uradila pravu stvar. Eh, bar da sam ranije imala hrabrosti. Telefon ne želim da palim, ne želim da čitam tvoje poruke i gledam kako pokušavaš da me dobiješ. Ne želim da on posumnja u bilo šta, ne želim da zna za moju prošlost jer od sad ja imam samo budućnost. Umesto telefona uzimam laptop i otvaram vesti. Suze same kreću. Ne mogu da ih zaustavim. Ne mogu ni reč da progovorim i objasnim. Na naslovnoj strani je vest: „Dvadesetšestogodišnji mladić se ubio nakon što ga je ostavila verenica“.

By Žana

Comments

komentari

Novo s Bibliomanije...