Šegrtovanje

„Sutra se okupaj i obuci čistu odeću“, rekao je ranije te večeri majstor Milutin. Radojko ga je poslušao bez pogovora  i vrlo se temeljno okupao. Jedine čiste pantalone i košulju uredno je stavio na stolicu pored kreveta.

Od uzbuđenja, nikako nije mogao da zaspi. Šta god radio, san mu nije dolazio na oči.

Radojko je kraj I svetskog rata dočekao kao siroče. Otac je poginuo na Ceru, a ostatak porodice  ubili su mu Bugari. Izgladneo, promrzao, imao je sreće da, na ivici smrti, zakuca na vrata stolarske radionice majstora Milutina.

Radojko je dobio suvo i, uglavnom, toplo mesto za spavanje, redovne obroke i šansu da izuči zanat. Povrh svega, za Božić bi dobio dukat i jedno odelo. Majstor Milutin je malo pričao, nauk je davao koliko delom toliko i čvrstom rukom.

Opet, znao je Radojko koliko je bio srećan. Poznavao je šegrte koje su majstori tukli i kad su bili krivi i kada nisu. Povrh svega, mnogi šegrti nisu šegrtovali, već bi im gazde zadavale da obavljaju kućne i druge poslove koje nemaju veze sa zanatom. Dešavalo se da šegrti odustanu od teškog rada i da pobegnu, a nekad bi majstori najurili šegrta za koga bi smatrali da je neodostojan zanata.

Pored Radojka, u radionici su bila još dva šegrta – Jovica i Nikola, obojica stariji od Radojka nekih godinu dana.

Jovica je bio prgav i sklon zabušavanju, čim majstor ne gleda, a nije mu bilo strano i da okrvi drugeza svoje greške, pa bi Radojko i Nikola izvukli deblji kraj ni krivi ni dužni. Radojko ga je izbegavao koliko je mogao.

Sa druge strane, sa Nikolom je bili dobar prijatelj i često su išli zajedno na pecanje ili u krađu voća.

Tu je bio i kalfa Stanko, koji se spremao za polaganje majstorskog ispita. Njega je Radojko mnogo voleo, jer je bio blag prema šegrtima i uvek je imao toplu reč za njih. Verovatno zato što je živo pamtio svoje kulučenje za vreme šegrtovanja.

 Posla je uvek bilo i više nego što bi mogli da obave, jer je gazda Milutin bio čuveni majstor. Narudžbine su odlazile i iz prestonice, a čak je nekoliko puta gazda Milutinov nameštaj otišao put Pešte i Beča.

Gledao je Radojko šta radi majstor, čime se bavi kalfa. Gledao je i upijao znanje kao sunđer. Zato mu nije bilo teško da ustane prvi, naloži vatru, očisti radionicu i alat. Uživao je u mirisu drveta i ushićenju kada bi njegove ruke napravile ono što vidi u glavi. Obično bi kada niko ne gleda rezbario životinje, frule i slične igračke. Nadao se da će možda, samo možda i on sam doživeti tu čast da na zdi stavi majstorsko pismo i da ga nazovu – majstor Radojko.

Ali sada, sada  je Radojko imao većih briga.

Čuo je majstora Milutina kada je razgovarao sa svojom suprugom Jelicom. Rekao je da će sigurno ostati bez dva šegrta, sama još uvek nije bio siguran bez kojih.

Radojko je imao slabašnu nadu da će ostati da šegrtuje. On je bio siroče iz drugog sreza, niko mu nije znao ni roditelje, a rodbine nije imao. Sa druge strane, i Nikola i Jovica su poticali iz uglednih, mada siromašnih porodica.

To je to, sigurno će mu majstor ujutro reći da pokupi svoje stvari i da polako krene u beli svet. Pitao se,  na koju stranu da se zaputi i koliko će preživeti sa tri dukata koje je dobio od majstora Milutina.

Jutro je stiglo, brže nego što se Radojko nadao, uspeo je da uhvati malo sna tek pred zoru.

Drhteći, Radojko je stajao ispred majstora Milutina. Sputio je pogled ka zemlji, jedva je disao od straha. Nije smeo da pogleda u majstorovo strogo lice.

„Radojko, pre tri godine si gladan i prozebao zakucao na moja vrat. Primio sam te kako i dolikuje iskrenom pravolsavcu, iako nisam znao ni ko si ni čiji si. Hranio sam te, oblačio, učio zantu. Da li je tako?“

Radojko je samo klimnuo glavom, nije imao snage da izusti ni jednu reč.

„Dugo sam razmišljao i odlučio sam da više ne možeš da budeš moj šegrt.“

Radojku je srce prepuklo od tuge, zanjihao se od šoka, umalo se ne onesvestivši.

„Nećeš biti moj šegrt, zato što si od danas moj kalfa.“, nasmejao se gazda Milutin.

Radojkovo se lice ozarilo, iako nije mogoa da poveruje u ono što čuje.

„Ti Jovice, da kupiš prnje i da te više ne vidim u mojoj radnji.“, oštro je rekao majstor Milutin. „Veću i lenčugu i smutljivca u životu nisam video. Ne bih ti bio u koži kada te otac dohvati. A ti Nikola, ti ćeš takođe postati kalfa vrlo brzo, samo nastavi da radiš dobro kao do sada. Majku mu, izgleda da moram da tražim nove šegrte.“

Nikolino lice ukrasio je široki osmeh. Gazda Milutin je retko delio komplimente i samim tim su bili značajniji.

Ponovo se okrenuo ka Radojku i pažljivo ga posmatrao.

„Dobro je, čist si, okupan.“ Majstor mu je pružio sveščicu, olovku i drveni metar.

Radojko je zapanjeno gledao u majstorove ruke.

„Ovo je osnovni alat svakog majstora. Sad ćeš lepo otići do kuće Žike Dulečeta i uzeti mere za krevet i ormar koji treba da im napravimo.“

Radojko je i dalje stajao u mestu, ne zanjući kako da reaguje.

„Hajde, Radojko, požuri, nemaš ceo dan.“, podviknuo je majstor Milutin oštrije, ali mu je u očima titrao osmeh.

Radojko je hodao ne dotičući zemlju. Činilo mu se da bi mogao poleteti od sreće. Ipak nije izbačen, uči za kalfu, i možda jednog dana i postane majstor, majstor Radojko.

Stigao je do kuće Žike Dulečeta. Čim ga je video, prigrlio je Radojka i povikao:

„Hajde ženo, postavljaj meze i rakijicu, došao je majstor da uzme mere.“

Nešo Popović

 

Comments

komentari

Novo s Bibliomanije...