Kako sam (zamalo) dobio kupanje spužvom, a onda dobio auspuh…

Kako sam dobio auspuh? Jednostavno. Nisam se ni pitao. Probudio sam se s jednim. Ugradili su mi ga mučki, bez pitanja. Sve je počelo kako je počelo, a nastavilo se u bolnici. Jutro pred ugradnju sam ustao, donijeli su mi zeleni ogrtač, onaj na kojem vam dupe sja kao pun Mjesec i rekli mi strogim glasom da se presvučem. I šta ću? Presvučem se.

I presvlačim se ja, tu nasred sobe. Okrenuo dupe prema zidu, da ne slikam ljude ranim jutrom, a i da sramota bude manja. Bio sam stidan do tad. Ono baš stidan. Po starinski, rumenilo u obrazima, vatra u glavi i obaranje pogleda stidljiv. Sav ponosan što sam se uspio obući u svoju novu halju, skontam da je providna i da je moja muškost na izvol’te cijeloj sobi. Zemljo, otvori se. Do tada su samo rijetki probrani imali priliku da vide moju muškost, a iskreno, to jutro je bilo hladno. Veoma hladno, ako me razumijete.

U tom trenutku još uvijek nisam znao da će mi ugraditi auspuh. Ne, to je bila tajna čuvana bolje od Da Vincijevog koda. Još uvijek čekam dan kad će mi Dan Brown napisati mail u kojem me pita za dozvolu da napiše moju priču. Svijete, čuvaj se tog bestselera. Otpuhat ćemo svjetske liste i inkasirati milione. U redu, sačekajte da se malo smirim. Ustreptao sam od slike miliona. Čaša vode pobijena. Lude iluzije razbijene. Dan Brown neće napisati roman o tajni ugradnje auspuha u moje prepone. *spuštam tužno pogled prema podu i nogom crtam po prašini*
I tako, legnem ja na krevet. BOOM! Ona rupa od vrata lifta.

„Jao, izvinjavamo se. Znate, dubok taj kanal.“
„Sve OK. Dešava se.“

BOOM! Kombi koji me čeka.

„Jao, izvinite. Kolica malo proklizaše.“
„Ma nema problema. Navikao sam da doživljam potres mozga ranim jutrom dok ležim gol. To mi je hobi.“
BRRRRRR. BEEP! BEEP! „Halo, majmune. Kako to voziš? Vozim pacijenta! Šupičkumaterinu! I ja tebi, seljačino!“ BRRRRR. BOOM! BOOM! BOOM!

Malo je reći da sam na kraju vožnje suosjećao s onim jadnim vrećama krompira dok ih voze na pijacu. Jesam li rekao da sam bio nag ispod onog zelenog ogrtača i da je bilo veoma hladno?

Nakon što sam se prebacio na drugi krevet i ostavio otisak gole guzice na nekom šanku na ulazu u operacioni blok, dođoh u salu. Krcatu salu. Svi su tu. Barem njih deset. Većina žene. Bože, ako sada otvoriš tlo ispod mog kreveta i pustiš da me zemlja proguta, bit ću ti vjeran do kraja života. Da, znam da sam to govorio više puta. Da, znam da sam to govorio i onda… Ali… A da samo… Ovaj put? Ništa, ha? Sramota mi je kazna?

To jutro je bilo veoma hladno. Ne znam jesam li to spomenuo? Toliko hladno da su mi se reproduktivni organi uvukli do ispod dijafragme odajući utisak da sam zalutao salu. Ginekološke su bile u drugom bloku. Samo sam čekao da uđe doktor i kaže da me voze tamo.

Jedna sestra, duša slatka govori da neko upali grijanje. Kao, hladno mi. Duša slatka, valjda da ublaži moju agoniju stida i srama.

„Ništa ne brinite. Nema potrebe. Smanjilo se šta se moglo smanjiti. Dalje ne može“, govorim ja kao hladnokrvno. Salva smijeha. Rumenilo i vatra. Kako poslije ovoga napolje? Među ljude? Već vidim uperene prste.
„Eno onog Malokurića. Hihihihihihi.“
„Ali, ljudi. Hladno je. Veoma hladno. A i stidljiv je. Na gazdu.“
Malokurić. Hihihihihi.“

Prije nego sam utonuo u narkozu, naglašavam da označe ono kojim se trebaju pozabaviti. Da mi pogrešnu stvarčicu ne otfikare. Nikad se ne zna šta je doktor radio noć prije. Možda je zalomio do ranih jutarnjih sati.

„Stavi ti veliki crveni X, druže. Tako, tu. Nek se nađe, zlu ne trebalo.“

Poslije toga sam dva dana strepio jer nisam ništa vidio ispod velike gaze zalijepljene na strateško mjesto iznad mojih prepona. Vidio sam da je glavna stvar tu, pa mi je laknulo. Nek su barem nešto ostavili. Jebiga, valja se kući vratiti. A nije više tako hladno bilo. Ugrijali su sobe.

Tog jutra sam čekao previjanje. Kontam, evo one dobre sestrice. Možda padne i kakvo kupanje spužvicom. Mora biti, u filmovima uvijek kupaju pacijente spužvama. I to samo zgodne sestrice, logično. Doduše, u tim filmovima hodaju polugole. Ulazi druga sestrica. Pita me za kupanje, jer sam ga spominjao. Gledam joj ruke. Otkud ženi tolike šake? To nije normalno.

„Ne, hvala. Okupao sam se vlažnim maramicama. Ne smrdim toliko“, govorim zanemarujući ukisli smrad mog tijela nalik krepanom oznojenom, raspalom gnuu.

Znači, samo polupansion. Ništa all inclusive. Samo previjanje. Spada gaza, već tada nisam imao stida. Umro je u onoj hladnoj sali. Gledam u ženu među mojim nogama. Mislio sam da će pući bruka. Zamisli, mališa reaguje u tom trenutku? Kuku meni.

Elem, spada gaza. OK, fali nešto. Suza se otima. Ide niz obraz. Ona teška, najteža. Muška. Ipak je drug pao za slobodu. Odati mu se počast mora. Naravno, plakao sam u mislima. U stvarnosti sam bio hrabri mužjak, koji je stoički podnosio kopanje po međunožju, a onda šok i nevjerica.

Pravi onaj WTF? trenutak. Mindfuck ravan Mementu. Šta je to što viri? Auspuh, nema druge. Cjevčica je virjela iz mojih prepona. Skrnavila nekadašanje mjesto palog saborca.

To je povuklo brojna pitanja, logično, a prvo se nekako nametalo samo od sebe. Kako dođavola otići u WC s tim auspuhom i sjesti na WC školjku? Ali to su već pitanja za neki drugi put. Ovdje sam odgovorio na pitanje kako sam dobio auspuh i ispričao kako sam zamalo dobio kupanje spužvom.

Napomena sebi, moram prestati gledati onu vrstu filmova. Stječem pogrešno mišljenje o raznoraznim profesijama i uslugama koje nude.

P.S. Treba napomenuti da su medicinske sestre za vrijeme mog boravka u bolnici bile ekstra ljubazne. I ne, nisu imale velike ruke. To je samo plod moje fikcije. 🙂

Mirnes Alispahić


Mirnes Alispahić

Mirnes je običan tip koji želi da bude pisac jednog dana kad poraste. U međuvremenu se trudi i vježba, a to možete pročitati na ovom sjajnom  portalu. Napiše ponekad i nešto u svojoj kolumni. Pravi se pametan. I  ima bijelog zeku crvenih očiju. I ovo je napisao u trećem licu. Ko još  piše o sebi u trećem licu? Ne budite stidni i pošaljite mail sa sugestijama, kritikama, prijetnjama. 21. je stoljeće. Gay stop. Nemoralne ponude stop. Hvala na čitanju i do sljedećeg čitanja budite mi pozdravljeni gdje god da ste.

P.S. Jesam li spomenuo da imam uvrnut  smisao za humor?

Comments

komentari

Protected by Copyscape