Nebitna

Ja ne živim ovde.

Tu je neka koja se odaziva, nosi moj nakit i otvara kad pozvone komšije. Zar misliš da bih mogla da dišem tu?

U gornjem uglu spavaće sobe još se meškolje snovi uhvaćeni onda kad si prespavao gotovo ceo dan. Sećaš li se toga?

Ni ja se ne sećam.

Ali čujem ih, kunem ti se, čujem kako lažu i mole. A ona ne čuje ništa, do nje ne dopiru.

Onda je pustim da tu spava, kad već ume. Veruj, ja ne živim ovde. Tu je neka koja je pobacala sve tvoje tričarije i zgužvala pisma koja sam ti pisala.

Plaća moje račune i prostire veš po štriku pevušeći. Zar misliš da bih mogla da stvorim dom tu gde te više nema? Ko zna gde sam ja…

Možda stojim na Trgu pobede u Temišvaru, žmureći čekam da se vreme vrati. Možda brojim korake u jednoj Ulici ljubičica, ili na jednom tornju u Sarajevu prizivam kišu, da bude baš kao nekad.

Jesi li bio ikada na tim mestima? Biće da nisam ni ja.

184 dana naših života nikada se nisu dogodila. Mora da sam sanjala da si jednom rekao da si me godinama čekao i plašio se da ne postojim. I zato ja više ne živim tu.

Nemoj da se lažemo da ti je žao zbog toga. Sigurno ti više godi ova koja se ne seća svega toga što se nije dogodilo. I neću nikad da se vratim; prokleti bili oboje u tom vašem neznanju…

Baš za tim stolom, tog sto osamdeset četvrtog dana, čovek koji me je voleo rekao mi je da nisam bitna. I ja sam upamtila; bilo je poput velike šarene vrteške koja se najednom zaustavila i ugasila.

Kažu da je način na koji od nekog odlaziš zapravo prosta suma tog putovanja, jedina merna jedinica svih strasti, sveg bola. Kad se skine pozlata, pa se stvari uproste i podele na moje i tvoje, a pogledi razmrse… Ostane krš i lom, ostanu planine i svetovi, ili onako, kao meni, ostane šaka nekog umirućeg nemira i jedno ništa na stolu pokraj uredno vraćenih ključeva.

Od tada ja ne živim više ovde.

Tu je neka koja se ne spotiče na štiklama, nosi crveni karmin i ne veruje u bajke.

Jer znam, da sam ostala, prešla bih granicu svih ludosti i sa setom odmotavala klupko sećanja, dopisujući redove u scenariju života koji nikada nećemo odživeti.

Pa bih ti rekla šapatom da staneš, zar ne znaš da je ovo neprolazno, zašto kvariš? Vidiš da već krvarimo koliko smo se tražili.Zamišljala bih kako negde tamo ne uspevaš da pojmiš svet u kome više ne postojimo. Pa čak i kad se zavaraš, nesluteći te stignem na nekoj čaši vina; i svuda me vidiš i nigde me nema.

Ili ti zazvoni u snu zvuk poruke koja nikada neće stići, jer neće; to ti se kunem svim našim jutrima.Ili pod prozorom odjekuje smeh tako poznat i ne da ti da usniš, a ti poričeš da sam to ja, stojeći na prozoru kasnije dugo, dugo…

Ali ja jesam nebitna, i nikada ti više poverovati neću da smo bili na Mesecu i da je zemlja pucala pod našim željama. I zato što sam nebitna znam da zapravo tamo negde sasvim mirno spavaš.

Dok ova tišina ljulja zidove sveta, u kom te više savršeno nema…

Sveta u kome i ovako ja više ne živim.

Dragana Stanić


Amazonke.com

Mi smo redakcija APortala a vi čitate članak s našom preporukom 🙂

Comments

komentari

Protected by Copyscape