Sedela je na prozoru i gledala izlazak sunca. Vino ju je opilo. Pluća gorela od cigareta. I jednog džointa. Previše puši, razmišljala je dok je palila novu cigaretu. Nije pohvalno ni što sa svojih 36 godina puši travu kao kakva klinka. Ali koga briga. Psihički se spremala da nakon tri godine prvi put ode posetiti svoju porodicu. Let joj je za manje od 7 sati. Znala je da on nije tamo. Otišao je istu noć kad i ona i nikad se više nije vratio u taj gradić. Ali svaki dio njene kuće, sobe, tog prokletog grada je podsećao na njega. Nije se želela vratiti, pa ni na sedam dana. Ali obećala je majci. Ironija je bila što će sleteti na mali aerodrom na isti datum kada je i otišla.

  • Gotovo je.
  • Molim? Šta je gotovo?, upita ju zaprepašteno
  • Gotovo je. Završili smo. Ne možemo ostati skupa. Ne želim te.
  • Verovao sam da me voliš.
  • Ne sećam se da sam rekla da te ne volim.
  • Pa čemu onda ovo sve?
  • Ne ide ovako. Otkako smo zajedno, ideš ka dnu. Iz dana u dan sve više i više. Sve više i više sranja ti se dešava. I to isključivo zbog mene. Uništavaš sam sebe jer ne znaš kako da se nosiš sa ovim svime.
  • Ne ostavljaj me, molim te.
  • Nisam dobra po tebe. Idem odavde. Selim se. Molim te, nemoj me tražiti.
  • Znači ipak me ne voliš?
  • Ostaj dobro, meni za ljubav., V.., glas joj zadrhta. Ućuta, okrenu se i ode.

Nakon pune tri godine sećala se svog odlaska. Sećala se razgovora u detalje, kao da ga je neko uklesao u dušu. I dalje je živela bol koju je osetila kad je izašla iz kafića. Nikada joj niko nije rekao kako boli kada se srce cepa na pola. Znala je da ga tad vidi poslednji put. Upila je svaku boru na njegovom licu. Svaku ranicu na ispucalim tankim usnama. Sjaja u očima nije bilo. Plan je bio nestati. Otići. Daleko od njega i od svega što je ikada volela.

Te noći je skrenula iza ugla malog kafića i krenula ka parkingu. Kiša je lila. Nebo je odlučilo da potopi taj mali grad. Munje su joj osvetljavale put. Volela je zvuk grmljavine. Volela je kad se nebo ljuti. Hodala je sporo, znajući da joj je to možda poslednji put da hoda tom ulicom. Kiša joj nije smetala. Nebo je plakalo umesto nje. A ona je bila prazna.

Put ju je odveo na jug. Instinktivno je odala počast cesti koja ju je pre vodila do njega. Groznica ju nije popuštala. Od zime ili besa, nije znala. Čula je mamin glas kako joj govori da ne vozi po tom pljusku. Da se presvuče jer će dobiti zapaljenje pluća. Čula je njega kako joj govori da je glupa i da će jednom uništiti sama sebe. Ignorisala je glasove. Bilo je svejedno hoće li videti kuda vozi, hoće li dobiti upalu pluća, sleteti sa ceste. Svejedno je šta će biti s njom. Bilo je bitno samo da ode. Što dalje. I da on ispliva sa dna. Neka misli da ga ne voli, neka misli da ga je lagala, izdala. Svejedno. Dugo vremena joj je trebalo da shvati da svaki dan koji provedu zajedno ga uništava. Vuče prema dnu. On nije bio osoba koja je mogla voditi život kakav je vodio pre nje i ostati s njom. Niti ga je ona mogla gledati kako pada na dno. Njegov način života  i ona u njemu nisu išli skupa. A način života je bio nepromenjiv. Previše se navikao na njega. Bilo je suđeno da jedno od njih dvoje propadnu. Već su krenuli prema dnu. Ali on je ipak pobeđivao. Opijanja, tuga, bes, ravnodušnost, suze, sve je vodilo ka prokletom dnu.

Puna četiri dana je lutala iz grada  grad. Nije znala gde će ostati, a posao freelance IT stručnjaka joj je davao slobodu i mogućnost da ode iz tog grada koji je nekada predstavljao njeno utočište. Njen dom. Ona više nije imala dom. Taj grad je te noći postao samo grad uspomena, a dom je ostao tamo gde i on.

Znala je da bi bilo najbolje zaboraviti. Njega. Sebe. Prijateljstvo. Ljubav. Zaboraviti svaki dodir njegovih usana. Toplinu njegovog tela. Zagrljaje. Noći i noći provedene u razgovoru i smehu. Skupa su se smejali i skupa su plakali. Trebala je zaboraviti onaj osećaj kada je njegova muškost u njoj. Tada se osećala potpunom. Samo tada. Samo s njim. Od dana kada se pojavio do te večeri, postojao je samo on – druga polovina njenog srca. Trebala je zaboraviti prve dane kada je mislila da ono što oseća prema njemu je samo telesna reakcija, bolesna privlačnost, eventualno zaljubljenost. I onaj dan kada mu je rekla da ga voli. Da se pristaje udati se za njega. Trebao joj je samo jedan dan pristane da se venčaju.  Trebala je zaboraviti i dan kada je spoznala da on nije samo muškarac njenog života nego njena osoba za sve. Tad je shvatila da ljubav nije nikakva hemija, da nije isto što i puka privlačnost ili zaljubljenost, da iskrena ljubav nije prolazna. Ili voliš ili ne. Ako voliš, voliš večno. Ne postoje uslovi, ne postoje prepreke. Ne postoji ništa što te može sprečiti da jednostavno osećaš.

Ali tad je također shvatila da takva ljubav ne podrazumeva ono “…i živeli su srećno do kraja života”.  Ne podrazumeva ništa od onoga što je mislila u momentu kada shvatila da će do kraja života biti njegova. Nekima sudbina nije namenila bračnu idilu, kućicu u cveću i dečaka i devojčicu koji trčkaraju dvorištem.

Njoj je zapisala da bude njegova, ali ne s njim.

Od te noći ga više nikada nije ni čula ni videla. Tako je valjda i bolje. Volela ga je i dalje, ali oboje su naučili iznova živeti. Tako je moralo biti.

Ljubavi, dala bih celi život za trenutak u kojem ću samo još jednom čuti da me i dalje voliš.

Anonimno

Svoje tekstove koje želite objaviti anonimno u našoj rubrici “Interview pod šifrom” molimo šaljite na mail: [email protected]

 

Komentari

Mi smo redakcija APortala a vi čitate članak s našom preporukom :)