U poslednjih šest godina, moje želje su poprimile drugačije oblike. Dok sam i sama, kao žensko biće, prolazila kroz različite oblike u dve trudnoće, moje srce je odbacilo neke žudnje, a druge je uzbuđeno prizvalo, pustilo unutra i prigrlilo. Nešto što sam ranije želela više ne želim. I kada čujem blage prekore da sam se promenila, ja ne osećam da zbog toga treba da se izvinjavam. Naprotiv, smeškam se u sebi jer znam da sam to ja, da sam uvek bila.

Nekada sam mislila da mogu da spasim svet. I da svaki pokušaj, bez obzira koliko uzaludan, vredi.
Sada vidim da svet spasavam tako što spasavam sebe.
Svet spasavam tako što se trudim da svakog jutra ustanem nasmejana… bez obzira na sitnice, na gorke trice koje provejavaju danima.
Svet spasavam tako što mu darujem dva divna, nova, čista bića.
Nema boljeg načina da spasem svet.
Uostalom, više i ne želim da spasavam svet.

Ono što želim je da se svakog jutra svog života budim kao sada.
Želim užurbane korake oko sebe, pljuskanje vode u kupatilu i šuškanje jaknama.
Želim gugutke na prozorima, na granama. Oko sebe.
Želim toplu kafu dok radim, dok pišem, dok smišljam.
Želim da uranjam šake u zemlju, želim latice u prozorima, prostranstva i zelenila u očima.
Želim da radim ono što verujem da je važno na ovom našem malom, mikro-planu.
Želim da dam onoliko koliko mogu; koliko je zdravo; koliko treba.

Ne želim utakmicu. Ne želim ubrzanje. Ne želim hladnoću.

Želim da svi zajedno ručamo svakog dana. Ne samo nedeljom. Svakog dana.

Želim da govorim glasno ono što mislim. Želim da se ne stidim svog haosa, svoje nesavršenosti, svojih ludila.

Ne želim poređenja, odmeravanja, prebrojavanja.

Želim iskrenost u radu, u rečima, u dodirima, u smehu.

Želim smeh od kog se tavanica trese, stomak boli, vilica koči.

Želim da budem svesna i prisutna svakog trenutka. Želim da se uvek sećam  nas ovakvih, kakvi smo sada. Ne želim oblake u očima svoje dece kada se jednog dana budu prisećale nekog događaja zato što ga se ja ne sećam… zato što nisam bila prisutna, zato što nisam bila sa njima, čak i ako sam telom bila pored njih.

Ne želim više da završavam posao posle večere. Ne želim više da odlažem priču za laku noć zato što imam neka „neodložna posla“, zato što je nešto hitno.

Ne želim više da na pitanje: „Kako si?“ odgovaram: „Zauzeto.“
Želim da odgovorim:
Srećna sam.
Radosna sam.
Zahvalna sam.
Blažena sam.

Jer jesam.

Nervoza. Briga. Strah.
Sve to hoću da otresem sa ramena jednim pokretom šake. Nehajnim. Onim koji rame tek ovlaš dodirne.

Želim da izađem iz okvira, iz kalupa za merenja i poređenja.
Ne želim da budem u sistemima, tabelama, rasporedima.
Jer zaista, ja tu savršenu osobu sa kojom me upoređuju i sa kojom se sama poredim, nikada neću dostići.

Moje ambicije više nisu iste. Svoje ciljeve sam preusmerila.
Ne gledam toliko u napred koliko sam usredsređena na sada. To napred zavisi od sada i samo ako je sada dovoljno dobro, napred ima šansu.

Nisu mi potrebna priznanja, zvanja, trice i kučine.
To sam što sam i dovoljno sam. Za sada.
Bespovratno se menjam sa svakim novim iskustvom, sa svakim novim danom, sa svakim osećanjem, sa svakom mišlju, željom koja se začne u srcu. Zato ne hrlim u promene; one dolaze same.

Želim da se oslobodim pritiska da sve što radim treba da bude savršeno… jer, već je sve savršeno, na svoj način i u svakom smislu, čak i ako u pojedinim trenucima to ne vidim tako.

Želim da budem iskrena, srećna, jednostavna.
Želim da uvek osećam to lupanje srca u petama i zagrcnutost pred lepotom.
Želim pošten rad, stvaran rad, iskrenost, dobrodušnost, jednostavnost u srcu i u mislima, velike ideje i… da, možda još uvek želim da menjam svet, ali sada znam kako se to radi. Znam odakle polazim. I znam da u svetu vidim ono što mi je u srcu. I znam da je odgovornost na meni. Da je uvek bila.

Svesno biram stazu koja me veseli.
Zato što samo ta staza vodi u život kakav zaista želim.

Letnje igralište

Mi smo redakcija APortala a vi čitate članak s našom preporukom 🙂

Komentari