Utjerivači dugova!

Jutro hladno kao bazen posle saune. Budim se malo zbunjena, kao da sam prespavala vječnost. Kraj ljeta, već? Starija tetka mi kuca na vrata. Ljeto doživljavam kao roditelje. Stalno sam nekako razmažena, kao tinejdžerka koja samo govori: „Daj, daj, daj“. Kao raspuštena divljakuša koja uživa u svemu što ono nosi. Upravo tako, kao da sam dijete ljeta. Ova jesen mi dođe što rekoh, kao stara tetka. Naučena sam da poštujem starije, pa od kad znam za sebe poštujem ovu damu. Nekako je stalno stroga, dolazi da te podsjeti na obaveze, na poslove, na sve što ti kod roditelja ne pada na pamet da radiš. Tmurna, sjetna i vječno zabrinuta oko nekakvih rokova, oko nekakvih isplata oko nekakve egzistencije.

“Hoću kući”- mislim se dok ustajem i palim šporet za kafu. Hoću na pedeset stepeni da se čvarim na nekakav kamenjar, dok mi nozdrve gore od soli, a trepavice su toliko žute da moram da stavljam vodootpornu maskaru.

Čujem zvono u hodniku, ne pada mi na pamet da otvaram vrata. Ni moj maltezer ne reaguje. Ona takođe ne voli nezvane goste i ne pada joj na pamet da laje bez potrebe i da prekida ovu jutarnju rutinu. Međutim gost je uporan, kao baba kad te tjera da jedeš. Ne odustaje. Virim kroz špijunku, zadržavajući dah bogomi kao da mogu da me vide. Posmatram dvije ženske prilike, nakinđurene od glave od pete, sa čudnim frizurama i katalozima u rukama. Prodaju nešto, zaključujem.

Nećete vala jutros, svaki put mi nešto uvale na sabajle dokoni prodavci svega i svačega. Prošli put su me ubijedili da mi treba lonac za kuvanje čorbe, a jedino što ja umijem da skuvam je kafa. Gledam u onaj lonac, pa se opet vratim do špijunke. Nikako da zaboravim da su tu, jer taman kad pomislim da su nestale oglasi se zvono. Kako me nervira ovaj zvuk, prvo što treba da promijenim ovđe je melodija zvona, zaključujem pametno! One se dvije raspištoljile isped, zapalile cigar i ne pada im na pamet na mrdnu. Uhvati me nervoza u jednom momentu, pa ipak riješih da otvorim vrata. Već mi je para izlazila na uši, možda bih i na glavu dimila nego mi je kosa zakačena štipavicom po sred potiljka.

Nasmijana prilika promijeni izgled, kad je ljutito upitah prodaje li šerpe? Sve imam, nastavih u svom brzom tempu i ljutitom tonu. Kupila sam prošli mjesec lap top. Započeh nabrajanje. Prije par dana sam obnovila veš, vjeruj mi na riječ, da bi pala u nesvijest da vidiš koliko sam se “obnovila”. Parfem sam dobila od strine, novi chanel imam još više od pola. Uhvatih malo vazduha, ali samo malo da me ne bi prekinule i počele da objašnavaju da to što one nude sigurno nemam. Imam cipela toliko da više nemam gdje da ih slažem. Možda bi mi trebale sad  jedne jesenje, uhvatih misao, ali to nije poenta. Ne, ne te što bi meni trebale vi nemate sigurno. Kupila sam i trakice za izbjeljivanje zuba, preko aliexpresa za par dolara tako da nemojte molim vas da mi vadite aparate od par stotina eura koji će da spasu moj osmijeh. Pogledajte, savršeno bijeli zar ne? Unesoh se ovoj malo nižoj u facu da ne pomisli da lažem. Čak sam i katanac i lanac kupila za podrum, a nemam podrum! Možda ga budem imala nekad, bilo jeftino pa će možda valjat. I šerpu imam vjerovale ili ne, teflonsku ne može ništa da zagori, sama se pametnica ugasi kad se nešto skuva. Eto, dodah na kraju, sve imam!

„Gospođice Jovana…“- poče polako ova visočija.

„Vi ste Jovana zar ne?“ – U momentu se zaledih od pomisli da je potraživač iz banke poslao ove dvije vrane na naplatu. Kasnim sa ratom za kredit već dvije nedelje i ne javljam se na telefon. Glupačo, govorim u sebi, glupačo! Baš si morala da izblebetaš što si sve kupila! Normalno, sad će prvo da ti uzmu lap-top! Da, da! Onaj novi srebrni, što mu tipke svijetle u mraku i što ima rozu presvlaku za hladne dane. Noge su mi probadali neki čudni žmarci, pa odlučih da zažmurim na tren možda nestanu ispred mene. Onako održavajući ravnotežu na jednoj nozi, prekide me jedna od njih: „Gospođice Jovana?“

„Jovana nije tu!“ – izbacih. Nisam to htjela da kažem ponavljam u sebi, kako nisi tu opet me hvata histerija. Kako nisi tu kad si upravo velikodušno nabrojala što sve imaš u tvom urnebesnom životu, da ove dvije dame mogu samo da te privedu. Ni donji veš ti neće ostaviti. Ni onaj crni korset sa čipkom od svile.

„Jovana se iselila!“- opet čujem rođeni glas.

„Vratila se na selo, znate njoj je čukunđed sa sela. A tamo, tamo nema signala. Znate to je… To je baš daleko! Dosadio joj je ovaj podgorički haos, malo je skrenula sa pameću.“- glas mi se utiša za par tonova, pa nastavih tiho: „Znate malo je pošla fiju-fić. Bog da mi oprosti, mislim da je potpuno izgubila razum.“

Dvije žene se zbunjeno pogledaše, pa ostadoše u tom položaju par trenutaka.

„Šteta“- reče ova niža. „A ko ste vi, možda vi možete da nam pomognete?“

„Ja da pomognem? Oh, meni nema pomoći!“- čujem se opet.

„Ja hranim njenog psa, ni njemu ne mogu da pomognem za malo je crkao od gladi! Baš sam se razmišljala da ga dam na usvajanje, što bih ga mučila jadnička, nije on kriv što je ostao sam na svijetu. Volite li vi životinje? Možda biste mogli vi da ga udomite?“

„Kako rekoste da vam je ime?“- prekide me ova dugonoga.

„Jovana“- zbunih se. „Ali ne, ne ova Jovana što je skrenula i što vama treba, mislim ja nisam ta Jovana uopšte. Ne daj Bože da sam ja ta ludača.“

„Gospođice, jedna od vas dvije je dobila luksuzni vikend za dvoje u hotelu Hilton. Jedna od vas dvije je učestvovala u nagradnoj igri u tržnom centru, pa je ova adresa ostavljena jer se jedna od vas dvije ne javlja na telefon danima.“

„Šta???“ Stvarno? Možda je ovo zamka Jo. Ne otkrivaj se odmah glupačo. Kad si ti igrala nagradnu igru zaboga? Odakle tebi srećka ili nešto takvo. Pa mi bljesnu iskra spasa, kao Mojsiju kad je razdvojio onu vodu na dva dijela, a da… Prošli mjesec u Zari sam potpisala nekakav račun i ubacila ga u bubanj.

Zbilja niste utjerivači dugova? Ja se malo šalim znate, jesen samo što nije. Baš sam razmišljala o  nekim tetkama i poštovanju prije nego ste vi opsjele zvono. Mislim ljubazno pozvonile, ne mislim legle na zvono kao u krevet.

„Hoćete li vi da preuzmete ovaj vaučer ili nećete?“

„Oh, sa velikim zadovoljstvom. Znate, oduvijek sam željela da prespavam u Hiltonu“- govorim dok potpisujem nekakav papir. „Sanjala sam čak, da sam tamo pravila svadbu. Evo ga, to sam ja glavom i bradom!“

„Uživajte gospođice, možda Vam treba stručna pomoć a ne vikend u Hiltonu?“

„Ma kaakvi, ja sam skroz super. Nego znate, sad kad bih vam pričala da je ovo zapravo preformans i da mi je to potrebno za jednu ulogu ne biste povjerovali zar ne? Zapravo ja nisam glumica, ja sam trener i autor, ali da ne dužim sad, razumijete zar ne?“

Jo, ti si takva srećnica! Govorim sebi, dok zatvaram vrata od stana. Ti si u božijoj milosti kao nijedna žena na kugli zemaljskoj. Vikend u Hiltonu? Ti si bre genije!

 

Vaša Jo ❤️

 


Jovana Šekularac

Po zanimanju sam ironična. Nemam ništa protiv ničega, ali mišljenje imam o svemu. Ne volim da se raspravljam zato pišem. Kad si već pročitao/la ovaj tekst slobodno se vrati i na prethodne. Ako me već nisi zavolio/la uskoro hoćeš, garant :*

Komentari

Bol, Lisa Gardner,bibliomanija, Ana Čaić Blažević, APortal,majka, dijete