Ljubavna priča iz zagrade…

Istrčala sam iz pozorišta. Zbunjena, besna i ljuta. Pekle su me njegove prkosne oči uperene u publiku. Znala sam da ne može da me vidi, ali kao da je baš mene pronašao među svim tim ljudima. „Evo! Rekao sam ti! Pokajaćeš se što si me ostavila!“

Naša priča je kao bila priča pogodna za zaplet nekog ljubavnog romana. Sa elementima komičnog, umetničkog i izneverenog. Bili smo ono što drugi ne bi mogli ni da zamisle. Ono što je spolja izgledalo kao: našla se dva umetnika. Već viđena priča o nesnađenosti i neopravdanim ludilima.

– Nije mi dobro, al’ nema veze. On to ne može da vidi. – skoro da sam rekla naglas pretrčavajući ulicu na crveno. – Nije mi dobro, al’ nema veze. Sad mi ne može više ništa.

Nije li glupo što me je baš na uglu njegove ulice zasvrbelo iza uha? Tamo gde me je kao slučajno prvi put poljubio. (Čuj, slučajno? Ko još slučajno promaši ceo obraz?) Smotano je zakačio moju minđušu, promrmljao ljubav koja se čula poput: „Izvini.“ i sklonio ruku s mog struka. Kao: tako se drugari pozdravljaju.

Te iste večeri je satima pričao o nekoj knjizi koja ga je oduševila, a ja sad ne mogu ni naslova da joj se setim. Ponekad mislim da ga nikad nisam ni čula. Nisam ni želela da čujem šta priča, htela sam samo da ga slušam, kao neku melodiju na radiju. Čuješ je prvi put, a dolazi iz prethodnog života.

– Kol’ko je to glupo! Samo zbog njega mi ovakve stvari padaju na pamet! Da hoće nešto pametno da padne i na srce, pa da ga konačno ubije unutra. – počela sam sama sa sobom da govorim. Jer to rade sve zaljubljene lujke. Posebno one što su izašle iz pozorišta besne i uplakane.

– Uplakane? O pazi, molim te, pa ja plačem nasred bulevara! Koja sam ja guska!

Ne znam ni kad sam počela da plačem. Možda već u prvom činu. U ruci sam još stiskala šarenu ulaznicu. Predstava je u svom naslovu sadržala moje ime i znala sam. (Naravno da sam znala.)

– Momak mi je fino doskočio. Napisao celu dramu! Pa još odigrao frajera. Što li sam uopšte dolazila na glupu predstavu? Je l’ se tako izjavljuje ljubav? Ili možeš da izjaviš da si ljubav preboleo? Kao: ljubav se više ne važi, ali od ovog časa po svim merilima i pravilima važi naš raskid. Ono što si ti htela, Ana!

Najlakše je da kažeš posle zajedničkog neslaganja da je ona druga strana kriva. Samo jedna strana. (Kao da je moguće da jedan ubije dvoje.) Prošlo je skoro godinu dana od te poslednje svađe. Od kao – rastanka. (I toga zaista nisam volela da se sećam.) Ponekad bi me u taj dan oteralo ogledalo ili zatvoreni prozori. Sva težina sveta spustila bi se na moja ramena, a tromost bi se uvukla pod kožu. Svaki put: isto. Jasno čujem sebe kako vičem sa drugog kraja ulice. (Naravno da ulica ima dva kraja, a nijedan početak!) A on se ne odaziva. Volela bih da ceo taj dan mogu da stavim u zagradu.

Onda ne bih mogla da vidim kako pretrčava bulevar. (Četiri trake. Nijedan auto. Na leđima mu je ranac. U rancu su njegove stvari koje su do pre pola sata bile u mom stanu. I to je stvarno.)

Onda bi me bilo briga što se gospodin pisac iselio iz mog stana, iz ulice, iz grada. (Na trenutak bih dozvolila sebi taj luksuz da ga zamišljam kako se sa osmehom vraća i kako ljubi svaki milimetar mog lica.)

Onda ne bih čula kako se oprašta bljutavom rečenicom o ljubavi. Ne bi mi bilo muka zbog praznine koju je udahnuo u mene. (Onda bi ponovo viknuo moje ime. Kao u nekom obrnutom slow motion-u vetar bi se izvio na suprotnu stranu, u sebe. Sve bi stalo na trenutak.)

Onda ne bih videla kako sve postaje čudno, teško, loše. Jer je rekao:
– Ana, ti si ovo htela. Ti si mene ostavila. Kajaćeš se.

(Ništa se tog dana nije srušilo. Ni život, ni srce. Sve je ostalo celo i jasno. Ali ništa više nije bilo moje. Ni život, ni srce. Ni celina, ni jasnoća.)

Ponovo pretrčavam ulicu na crveno. Što li sam uopšte dolazila na glupu predstavu? Šta sad hoće od mene? Je l’ se tako izjavljuje ljubav? Ili možeš da izjaviš da si ljubav preboleo? Kao: ljubav se više ne važi, ali od ovog časa po svim merilima i pravilima važi naš raskid. Ono što si ti htela, Ana!

Zastajem na trotoaru. Prsti kucaju uvek isti SMS.
(Šta misliš da stavimo mi ovaj raskid u zagradu?)

Da li se u ljubav računa i to što se kaješ zbog stvari koje nisi učinio?

Srbijanka Stanković


Amazonke.com

Mi smo redakcija APortala a vi čitate članak s našom preporukom 🙂

Comments

komentari