Nešto o njemu…

„Nema kvalitetnih tekstova!“ – reče mi prijateljica neposredno pred izlazak moje kolumne.

„Kako nema?“ – upitah.

„Nema. Ljubavne su se teme pretvorile u oplakivanje za odbjeglim zavodnicima, pozitivna uvjerenja na naklapanja o nekakavim suludim jeftinim trikovima. Bukovski se prevrće u grobu, jer ga oponašaju svi koji na maternjem jeziku umiju da opsuju, a o književnosti da ne govorim.“ – reče mi i nastavi uživati u kafi.

Magla se spuštala preko padina u daljini, dok je nebo poprimalo ružičaste obrise umirujućeg sunca. Naše su cvjetne šoljice zveketale, kad god bi ih spustile na tacnu, a plastični tulipani glumili su proljeće. Razgovarale smo sporo, opaskama, više monolozima same za sebe nego što smo se konkretno obraćale jedna drugoj. Moja je prijateljica kao jesenje žutilo bila zapala u neke malo tamnije boje pa me njeno raspoloženje nije začudilo. Pretpostavljala sam da joj je danas sve nekako depresivnije pa da samo izlaganje nema velike istine sa stvarnim tokom njenih misli. Posmatrala sam joj zelenilo u očima, sitne pušačke bore oko rozih usana i plave uvojke kose, za koju se žalila da nije imala vremena da opere. Lice joj se promijenilo u proteklih petnaestak godina, zaključih. Dobilo neke obrise strogoće, iskustva i svježine – sve u isto vrijeme. Vjerovatno je i moje pomislih, dok sam uzimala poslednji ledni glutljaj crne kafe.

Razmišljala sam o njenoj konstataciji da rijetko pišem o ljubavi. Reče, da su mi teme zanimljive no ponekad bih po njoj trebala opisati svoj savršeni ljubavni život. „Trebala bi“ –  dodade „malo pričati o njemu, znaš, malo ga voljeti i kroz tekstove.“

Sama pomisao na njega, širila mi je zenice i nozdrve. Lice mi je slutim, dobijalo rumeniju boju, a smiješak je sam od sebe zauzeo usne krivine. Ne umijem da pišem o njemu, zaključih. Čitavo moje poimanje idealne ljubavi tokom odrastanja bilo je komplikovanije nego što sam sad znala. Romantične knjige i bajkoviti opisi junaka iz ruskih klasika djelovali su mi sad nekako daleko, kao da nikad ni nisam tako zamišljala svoj svršetak pored nekog muškog stvora. Dok je u stvarnosti sve toliko drugačije. Toliko je drugačije od svega što sam za sebe priželjkivala, da iako mi je priznato umijeće pisanja ne umijem to izraziti.

„Drugačije je“ – rekoh na glas.

Sa njim je sva jednostavnost ovog svijeta došla do izražaja, da ni slovo o tome ne umijem napisati. Pohvatala bih neke detalje koji su opisiviji i hartiji podložniji. Ali, emocija je toliko jednostavna da je nemam čime opisati. Opisivanjem čiste sreće, ona bi čini mi se izgubila na značaju. Opisivanjem istinske ljubavi koju osjećam svakom nervnom ćelijom, kao da bih joj ukinula važnost.

„Možda bih mogla opisati“ – rekoh.

„Način na koji me posmatra kad misli da čitam, a ja upijam njegove poglede, kao da će mi ih ako primijeti da ne čitam uskratiti. Najezda me oduševljenja u tim trenucima ošamuti da se često uplašim prevelike sreće. Možda bih mogla opisati način na koji mi drži ruku oko struka, dok hvatamo poslednje zrake sunca ili pričamo o besmislicama. Mogla bih pisati o čemu maštamo i čemu se smijuljimo često, bez razloga.“

No, uprkos svemu ja o njemu ne umijem napisati ni riječi. Umijem da se divim njegovim osobinama u sebi, kao da ako ih izgovorim glasno može se naći neki zli duh u čijem bi prisustvu mogle poružniti. Mogu hiljadu puta u toku dana da se popnem na prste da mu usnama dohvatim nos i ta mi se radnja čini toliko savršenom da se ne bih umorila ni da je sto godina obavljam.

„Zar bi se tako obične stvari trebale naći u jednom tekstu za javnost?“

Noću dok spavam, srećna i sigurna, često osjetim da mu ruka tumara oko mojih ramena kao da u snu provjerava jesam li srećna. Kao da je čitavo njegovo postojanje dobilo misiju da me učini srećnom, pa to prirodno ne zaboravlja ni dok spava. Zar ne klecaju koljena svim ženama koje vole svoje muškarce, svaki put kad trebaju da ih vide, makar ih gledale godinama svakodnevno? Ne znam što bi moja koljena bila posebnija od ostalih, da bih o njima pisala sa nekom pretjeranom važnošću.

„Zar se svi parovi, koji se vole ne vole kao mi?“

Sa lakoćom, razumijevanjem u tišini i spokoju? Zar nemaju i svi ostali titraje u očima i posle mnogo vremena, posle mnogo zajedničkih dana i malenih vječnosti? Zar se ne stapaju jedno u drugo lako, bez napora i prećutno obećavaju mir dok ovo drugo bivstvuje? Mi smo običan par. Zbog toga o nama nikad ne pišem. Mi samo često maštamo o neobičnostima i smijemo se češće nego što prilike dozvoljavaju. Mi samo tiho izgovaramo ovome drugom, da volimo snažno i da ako ikad prestanemo nećemo pomrčiti blagoslove univerzuma koje smo spoznali. Mi se nikad ne svađamo, samo se durimo. Mi se nikad ne raspravljamo, samo ponekad imamo ozbiljne razgovore koji nas ogole do srži.

Naga stanem u priči, kad mu priznajem neki strah, duša mi bude gola i otvorena. On uvijek ima neku dekicu smiraja, da je ušuška spokojnu. Nikad me ne pita gdje sam bila, ali uvijek trčim da mu ispričam do tančina dan. Nikad ga ne pitam ‘ko ga zove ili u čijem društvu je proveo vrijeme, ali znam svaki trenutak njegovih dana.

„Zar to nije obična ljubavna priča, koja ostalima ne bi bila zanimljiva?“

Dan se blizio kraju. Vlažnost je u vazduhu obećavala svježije veče. Trnci od iznenadne hladnoće iznenadiše mi kožne pore, a ja onako omamljena razmišljanjima o njemu zaboravih da je vrijeme za rastanak sa prijateljicom. Zagrlih je snažno i srdačno i uputih se laganijim korakom u suprotnom smjeru. Copkanje mojih potpetica dobovalo je tiho usamljenom uličicom, koju često izaberem rađe nego neku prometniju. Lišće je pjevušilo neke tonove nalik na šlagere iz engleskih romana, a ja sam se osjećala kao neka moderna srednjevjekovna mlada dama koja se sprema povratku svojoj veličanstvenoj tvrđavi.

„Želiš li da ti napišem priču?“ – poslah mu poruku.

„Previše si ti kvalitetan pisac da bi prodavala moje fore, napiši mi pismo da ga prodamo na aukciji za koju godinu :D“ – stiže mi šaljiv odgovor.

„Da ipak napišem nešto o nama?“ – nastavim.

„Slobodno, ako si inspirisana. Samo napomeni da sam prezgodan. I obuci se večeras, hladno je.“

Vaša Jo <3

Komentari

Jovana Šekularac

Po zanimanju sam ironična. Nemam ništa protiv ničega, ali mišljenje imam o svemu. Ne volim da se raspravljam zato pišem. Kad si već pročitao/la ovaj tekst slobodno se vrati i na prethodne. Ako me već nisi zavolio/la uskoro hoćeš, garant :*

You May Also Like

Bol, Lisa Gardner,bibliomanija, Ana Čaić Blažević, APortal,majka, dijete