Deca i školsko-obrazovni program: Nekad i sad

Mi malo stariji (generacije šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka) imali smo to zadovoljstvo i privilegiju da živimo u jednom drugačijem sistemu vrednosti, i da naše detinjstvo bude obojeno i kvalitetnim televizijskim sadržajem. Nikada neću da zaboravim jednu rečenicu profesora Sociologije s mog fakulteta, Čedomira Čupića, koji kaže: „Vrednosti su svetionici života“. Što sam stariji uviđam da je to veoma tačno, a kada se vratim u detinjstvo, s nekom dozom nostalgije pravim paralelu između današnje dece i nas iz prošlog veka. Posebno stavljajući akcenat na televizijski sadržaj i onog što mediji nude deci dok se razvijaju i rastu.

Televizija je jako moćan medij, toliko da kada neko dobije vlast, prvo se pobrine da ima što veći uticaj u medijima. Zamislite onda u kojoj meri televizija svakodnevno može da utiče na razvoj deteta i na njegovo formiranje kao ličnosti.

S obzirom na to šta danas može da se vidi na televizijama, kako domaćim tako i stranim, mislim da nije preterano reći da je, i pored toliko velikog izbora, kvalitet programa jako slab, posebno za najmlađe. Ja sam bio dete u vreme kada su postojala dva kanala tadašnje Jugoslovenske radio televizije. U startu smo bili ograničeni, odnosno nismo imali veliki izbor šta ćemo gledati. Možda je tako bilo i zbog toga što se nekada radilo više na kvalitetu, nego na kvantitetu programa. Za najmlađe program je bio isključivo obrazovno-kulturnog karaktera, s veoma dobrim scenarijima, učesnicima, voditeljima, glumcima. Nije mogao svako da se pojavi na televiziji, posebno u programu za decu. Smatralo se da je ovaj program od izuzetnog značaja, jer osim porodice koja formira ličnost deteta i utiče na njegov sistem vrednosti, to podjednako radi škola, ali i televizija.

Tada je bilo nezamislivo da ne gledamo kultne dečje emisije: „Kocka, kockica“, „Kolariću paniću“, „Na slovo, na slovo“, „Poletarac“, „Muzički tobogan“, „Fazoni i fore“, „Priče iz Nepričave“ „Mali i veliki program“. Zanimljivo je da su se ove emisije emitovale u rasponu od 1970. do 1990. godine, i svaka je u svom periodu prikazivanja imala vernu publiku, prikovanu kraj malih crno-belih, a kasnije i kolor TV ekrana.  Nikako ne smem da izostavim i dokumentarac o životinjama „Opstanak“, možda i jedinu stranu emisiju koja je i kod starijih izazivala veliku pažnju.

Šta je zajedničko za sve pobrojane dečje emisije? Imale su jasnu poruku! Svaka na svoj način. Univerzalna je bila „drugarstvo pre svega, poštovanje i ljubav“, a zatim je dolazilo sve ostalo, od praktičnih saveta, lekcija koje će deci biti potrebne za dalji život, provere znanja, učenja kroz igru. Bila je stvar prestiža učestvovati u emisiji „Branka kockice“, ali i „Muzičkom toboganu“. Deca su u prvoj učila kroz stvaranje emisije, a u drugoj se takmičila u pevanju, recitovanju… U žiriju nije bilo turbo folk pevača, instant zvezdama koje ne znaju da nabroje tri pisca svetske literature, jer bi to tada bilo neprimereno edukativnom programu. Danas je to sasvim u redu.

Ali danas nije u redu što školsko-obrazovni program praktično ne postoji. Kada upitate nekog urednika zašto nema ove vrste emisija, on će vam jednostavno reći da su te emisije i takav program veoma skupi! Da li to znači da nemamo para za našu decu da ih edukujemo pravim vrednostima? A s druge strane imamo ogromne količine novca da im prikazujemo golotinju i prostakluke u sred bela dana, začinjenu sočnim psovaka, pa i seksom uživo? Nešto tu opasno ne valja, a opravdanje je jako loše. Deca treba da nam budu na prvom mestu, jer njima ostavljamo ovaj svet, način na koji ćemo im preneti vrednosti je izuzetno bitan, jer kako nas dožive i šta im emitujemo, koje poruke šaljemo, to će ih voditi kroz život.

To što nemamo para za obrazovno-školski program, dovodi do disperzije vulgarnosti iz dana u dan, bez obzira gde živite na ovoj planeti. S tim što postoji razlika u dostupnosti programa deci. Naime, u državama s dobrim zakonskim regulativama najmlađi ne mogu da vide baš sve što se emituje na programima – neki od njih se plaćaju da bi se pogledali. Kod nas je to drugačije. Ne morate ništa da platite, ali vaša deca mogu bez problema onda da uživaju u regionalnim rijaliti programima iz kojih neće pokupiti ništa pametno. Tu počinje tragedija, ne samo dečja, već jednog naroda na Balkanu. 

Zamena školsko – obrazovnom programu postala su raznorazna takmičenja u pevanju za decu. Klinci od 5 do 15 godina pevaju domaće pesme, strane, ali i one iz turbo folk repretoara. Većina njih nema pojma šta peva (tipa „varala sam te s njim“, a dete koje to izvodi ima 10 godina), ali bitno je da su na televiziji i da im je pružena šansa da postanu zvezde, zvezdice ili šta god. Dok moćni medijski magnati zarađuju na njima, oni kreću stranputicom. Većina nas zna šta se sve dešava u tom svetu, te da tu od vrednosti onih pravih nema ni govora. Roditelji? Materijalno osakaćeni, poslednju šansu vide u svom detetu kao izvoru prihoda, nesvesni da kod njega stvaraju jednu lošu emociju – „moram da budem najbolji“. Nije loše biti najbolji, ali u kojoj oblasti?

Deci su danas dostupni svi televizijski sadržaji, na mobilnim telefonima gledaju sve i svašta, daleko su od svetionika pravih vrednosti, ali su u centar svih zbivanja – događaja sa puno agresivnosti i nasilja. Roditelji i da žele ne mogu da ih potpuno kontrolišu, jer programi sa crtanim filmovima traju 24 sata, kao i oni rijaliti, a oduzeti im mobilne telefone, izbrisati skoro sve TV kanale, nije neko pametno rešenje.

Mladi imaju toliko izbora, da ne znaju šta da izaberu. Kao hipnotisani gledaju ono što im se servira, a to je uglavnom površno, necenzurisano (u smislu scena za odrasle  18+), kvalitet je dno dna. Zbog toga i ne čudi njihov vokabular u školskim dvorištima, jer sve dok rastu na „Zadrugama“, „Farmama“ i „Big brotheru“ nešto pametno i vredno ne možemo ni da očekujemo od naših najmlađih, a svetionici će ostati u mraku.

Miljan Px


Miljan Paunović

Početkom ovog milenijuma preselio sam se iz Zaječara (grad u istočnoj Srbiji) u Beograd, tu sam i ostao, izučio velike škole, dobio lepo upakovanu diplomu sa koje redovno brišem prašinu. Pišem aktivno dve decenije, odnosno pola života. Napisao sam i roman. Ne podnosim nepravdu (znači teško živim), egoizam i ono „ja znam sve i uvek sam u pravu“. Na Fejsbuku sam Mike Powx, tamo kao i ovde možemo se redovno družiti, popiti kaficu, razmeniti reči, mišljenja.

Comments

komentari

Protected by Copyscape