Lesi se vraća kući

Jesen je zamutila kalendar. Zima neka miriše. Kucam ovaj tekst na raštimovanom računaru, u roditeljskom domu, odakle sam jednom otišla i izgleda, opet ću se tu vratiti. Da se pronađem, prije nego opet korake okrenem ka nepoznatom. Ne plašim se. To samostalnost iz mene vrišti jer odjednom, u svom sam domu, u gradu u kojem nisam bila godinama. U gradu u kom me zna još samo starija generacija, penzosi i ono malo preostalih ljudi koji nisu nigdje otišli. Koji neće nikad ni otići. Oduvijek je ovaj grad bio premali za moje snove. Oduvijek sam od njega odlazila, i možda je ironija, opet mu se vraćam. Hoću li i ime da promijenim? Da se zovem Lesi?

Opet ću otići. Znam da hoću. Izvlačim datume kao loptice na lotou. I opet ću dobiti odlazni tiket u pravcu snova. Ne plašim se ni toga. Ne plaši me ni pomisao da ovde svi sve o svima znaju, a ostatak izmisle. Čak i činjenica da svi s uživanjem znaju šta je najbolje za tebe, ni to me ne plaši. Da li uopšte nešto u ovom gradu ima da me uplaši osim mene? Osim uspomena koje imam? S njima se najteže izboriti.

Rasklopili su mi sto danas, onaj pod kojim sam izgradila šator i sebe. Malo plašljivo dijete željno krila. Rasklopljen, baš kao i moj život u ovom trenutku. I sve pada naokolo. Sve se „raspada“. Da, drugi bi tako rekli, ali ja, posle svega, znam – to sve pada na svoje mjesto.

Nije meni problem jesenja kiša, ni tih par poznatih lica, ni oni koji me ne znaju, ni nebo, ni magle. Ne, ništa od toga nije moj problem. Ovi ljudi, željni tuđih života jer sopstveni nemaju, usahli na ovom izvorištu, ni oni nisu moj problem. Srce je već neka druga priča. Poslednji put kad sam ovde živjela i kad sam odavde odlazila, rekla sam da za mene ovde nema ništa osim srušenih ideala. Sad sam opet tu. Pripremam usputno gnijezdo, prije nego opet odem. Danas znam, nikad ja nisam odlazila od ovog grada. Odlazila sam od sebe. Rasipala sam se po kutovima zemlje. Ostavljala komade srca u svakom gradu u kom sam živjela da bih na kraju ostala bez ijednog komada za sebe. I evo, vraćam se ovde, po reinkarnaciju još jedne sebe u grudima. Da ponovo se rodim, da se sebi vratim, da bih mogla opet cijela da odem.

Možda mi je i potreban jedan takav predah. Možda mi je i potreban jedan uzdah na kraju jastuka, dok se pokrivam po glavi, praveći ponovo neki šator. Možda mi je sto rasklopljen i možda mi je srce raznijeto, ali živa sam, i radujem se i znam, sve što jesam ovde sam postala. Kako se ti boriš sa sobom? Ja sam redovno isukivala svoj mač od kartona i jurišala na strahove i pokušavala da im krvavim suzama utjeram strah u kosti. A samo sam sebe umjela preplašiti.

Mač je davno izgorio. Strahovi već duže vrijeme vezani i nemaju moć. Suza nema, ni ovih običnih, slanih. Krv čuvam za nešto drugo. Za unutrašnji ritual magije. Za ritual života. Jer šta sam, ako nisam živa?

Znam da nikad neću umjeti da se uklopim u ove dosadne razgovore o spremljenom ručku, razmjeni recepata i kako smršati. Znam da ne umijem da se uklopim u priče o vaspitanju djece, o rođendanima i ne umijem da pametujem o spremanju zimnice. Izgleda da u ovom gradu, svi oko mene savršeno se dobro razumiju u to. Sjedila sam sinoć i slušala sve te dijaloge, a u meni je zavrištala krv. Zavrištala sam ja negdje u svom šatoru. Nisam ja za te stvari rođena.

Nemam ništa protiv običnosti. Ona se tako sutalila među ljudima da ih iznenadi kad neko nastavi da sanja. Iznenadi ih kad neko juri snove kao poljske miševe. Iznenadi ih kad neko kaže da ne želi da odraste. I ja sama sebe nekad iznenadim.

Možda ću se vratiti ovoj kući, možda ću kao lastavica samo da prezimim tu i kad odem, znam, ka sebi ću opet da krenem. Ja nemam te gene. Moja se krv nije nikad mogla usiriti. Meni su i zenice boje zemlje, duša mi je boje mora i ja sama, ja sam se obojila u boje života, i čak i kad bih poželjela biti obična, ne bih umjela.

Priznajem, to me pomalo plaši.

Selma Šljuka


Selma Šljuka

Ko sam ja?
Najmlađe dijete moje porodice. Diplomirani inžinjer (aha, jesam)
e-komunikacija. Kažu i da sam pjesnik. Rođena u Crnoj Gori, i nasukana na
njene hridi. Vegan koji vjeruje u bajke, i ljubav. Ponosna vlasnica
(trenutno) dvije knjige poezije, “Deseto nebo” i “Maloljetni suncokret”.
Zaljubljena u more i nebo. Eto, čovjek sam. Žena sam.

Comments

komentari

Protected by Copyscape