pripovjetke, crna kutija, amazonke, aportal, miljan px, miljan paunović, krimi,

Tajna plavog šala IV dio: Crna kutija

U stanu Ingrid Blur bila je velika gužva. Svi su bili tu: forenzičari, kolege iz tima, fotografi. Stajali su oko crne kutije i zurili u nju. Ispred ulaza u zgradu tiskali su se novinari, ne bi li saznali šta se desilo. Bilo je spekulacija da je čuvena detektivka ubijena. Šokirana, Tina je otišla u svoju sobu. Od bolničara je dobila neku tableticu za smirenje. Nije bilo uobičajno da deca detektiva znaju bilo šta o predmetima koji su pronađeni u istrazi, ali „plavi svileni šal“ bio je simbol o kome se naširoko pisalo, te nije mogla da ne zna.

„Samo polako. Tina je već dodirnula kutiju, njene otiske imamo. Pretpostavljam da je ubica nosio rukavice, te tako njegove nećemo imati, ali neku grešku je napravio sigurno“, komentarisao je Majk, iako je iz iskustva ovog slučaja znao da nema nikakve greške.

Forenzičar je lagano izvadio šalove iz kutije i prebacio ih u veliku prozirnu najlonsku kesu. Kutija je bila potpuno prazna. Uzeo ju je u ruke, pažljivo je zagledajući sa svih strana. Zanimljivo je da Ingrid nije progovorila ni reč od kada joj je saopštena vest o šalovima i kutiji. Samo je klimala ili vrtela glavom. Nije znala šta da kaže, kome da kaže.

Forenzičar je okrenuo kutiju naopačke. Dno je bilo pomalo ulubljeno. Najverovatnije od transporta, pomislio je. Uzeo je novu najlonsku kesu i stavio kutiju u nju. Zatim su preostala dvojica forenzičara četkicama i sprejevima vršljali po sobi, ne bi li našli neki trag, Ingrid i Majk su sedeli u trpezariji, pili kafu. Nakon što je ekipa otišla, u stanu je opet bilo mirnije. Ispred zgrade je takođe bilo prilično mirno, nakon odlaska razočaranih novinara.

„Znam da si u šoku, reci nešto molim te. Nisi progovorila poslednja dva sata“.

„Šta da kažem?“, otpila je gutljaj kafe, „ništa mi više nije jasno. Imamo toliko posla. Šulca još nismo skinuli sa plafona kako treba, a ovo se desilo. Kada sve sagledam, ovaj ubica je strašno inteligentan i…“

Majk ju je prekinuo. „To znamo. Imamo njegov profil. Dugo već imamo njegov profil, ne opterećuj se, ne ponavljaj ono što je već poznato. Treba da se usredsredimo na Šulca. I na Tinu. Gde je ona, zaboravili smo je!“ Skočio je sa stolice i požurio u njenu sobu.

Sedela je skupljenih kolena u krevetu, sa slušalicama na ušima. Skinula ih je.

„Jesi li ok?“, pitao je.

„Jesam, zašto ne bih bila? Sada kada znam da je ubica bio ovde, super sam. Nikada bolje!“

„Ne brini, pojačali smo mere obezbeđenja…“

„Kako da ne brinem! Čuvala su nas petoro policajaca u civilu i nisu videli ništa. Ubica je hladno ušetao i ostavio kutiju. Mogao je da nas pobije, popije kafu, pojede nešto i da ode!“ Bila je prilično besna.

„Potpuno si u pravu. Naša greška je ogromna i nema opravdanja“, nije znao šta da joj kaže, stisnuo je za ruku i vratio se Ingrid. Dogovorili su se da se nađu za par sati u stanici, trebalo je da dobiju prve rezultate sa mesta zločina gde je pronađen Piter Šulc.

 Tog popodneva Ingrid nije znala šta pre da uradi, na stolu u kancelariji čekala ju je hrpa materijala. Izvukla je iz prve fascikle papir na kome je pisalo: „Predmet: Piter Šulc“. Okrenula je list i počela da čita.

„Piter Šulc, osnivač i direktor naftne kompanije ’Kraft’, 56 godina. Oženjen, dvoje dece. Osim velikih poslovnih uspeha, upamćen je po tome što je otpustio čak 126 radnika u jednom danu, zbog velike ekonomske krize. Imao je potencijalne neprijatelje nakon tog događaja. Na mestu zločina pronađen plavi svileni šal, simbol serijskog ubice. Visio je na plafonu, organi rasuti…“

Ubacila je papir u fasciklu i zatvorila je. Razmišljala je nalakćena na stol, s čelom u rukama. Ono što je bilo zajedničko svim žrtavama, osim jedne, u prethodnih 11 ubistava je to što su bile moćne u svom poslu. Imale su poslednju reč u odlučivanju i niko im nije mogao stati na put. Samo jedna žrtva nije imala nikakvu moć. Ona je bila je obična radnica, ali interesantno  je bilo da je radila za drugu žrtvu, koja je ubijena tri dana kasnije.

Samim tim, Ingrid i njen tim su zaključili da je ubica napravio grešku i da se ta jadna radnica našla na pogrešnom mestu u pogešno vreme. Tok detektivkinih misli prekinuo je telefonski poziv i poruka da hitno dođe u forenzičarsku laboratoriju. U tom trenutku je stigao i Majk pa su se zajedno spustili stepenicama u dugački hodnik koji je vodio do forenzičara.

Delovi crne kutije iz Ingridinog stana bili su složeni po nekom redu poznatom forenzičaru na njegovom stolu. Nakon hladnog pozdrava, istražitelj DNK i ostalih čestica im se obratio:

„Na dnu ove kutije pronašao sam ovo“, pružio je detektivki beli papirić.

Bio je veoma mali, veličine plasticifirane lične karte. Na jednoj strani sledećim redosledom bilo je ispisano: 13. T.V; 14. S.G; 15. E.C; 16. M. S; 17. I.B. Oboje su gledali ove inicijale. Na prvi pogled ništa im nije bilo jasno. Poredani inicijali nisu ništa značili. Zahvalili su se forenzičaru i s papirićem otišli u kancelariju.

„Sigurno su imena i prezimena. Daj mi spisak svih žrtava da pogledam još jednom“, rekao je Majk.

„Izvoli, pogledaj na kompjuteru. Ali odmah mogu da ti kažem da su ovo inicijali ljudi koji će biti ubijeni. Ubica nam je ostavio mogućnost da pretpostavimo ko je sledeći“, zapalila je cigaretu i duboko uvukla dim. Majk je gledao u nju i čekao nastavak priče.

„Pod brojem 16 si ti. Majk Strinberg. Pod brojem 17 sam ja, Ingrid Blur. S našim glavama ova igra će biti konačno gotova…“ Osetila je kako joj dim cigarete ispunjava pluća i guši.

Nastavit će se…

Miljan Px


Miljan Paunović

Početkom ovog milenijuma preselio sam se iz Zaječara (grad u istočnoj Srbiji) u Beograd, tu sam i ostao, izučio velike škole, dobio lepo upakovanu diplomu sa koje redovno brišem prašinu. Pišem aktivno dve decenije, odnosno pola života. Objavio sam roman "Soba tajni". Ne podnosim nepravdu (znači teško živim), egoizam i ono „ja znam sve i uvek sam u pravu“. Na Fejsbuku sam Mike Powx, tamo kao i ovde možemo se redovno družiti, popiti kaficu, razmeniti reči, mišljenja.

Komentari

Bol, Lisa Gardner,bibliomanija, Ana Čaić Blažević, APortal,majka, dijete