Opet neka samokritičnost. Ne mrštite se, nego se prihvatite zadatka. Da čujem brzo, što bi ta djevojčica imala vam za reći? Da li bi negodovala? Da li bi bila zadovoljna time što ste ostvarile i postigle ili bi je bilo stid?

Znate ono kad ste mali pa vas neko pita šta želite biti kad porastete, a vi ste pune nekih snova, ideja, planova? I to su sve neki veliki i ozbiljni planovi koji se tada čine ostvarivi. Šta se to desi tim silnim željama? Da li im ponestane snage i brzine tokom godina koje prolaze? Da li to vama ponestane hrabrosti  da ih pratite? Zašto prestanete sanjati kada postanete „veliki“?

Kao prvo da naglasim da ja sebe uopšte ne smatram odraslom, zrelom i odgovornom osobom. Onda dalje, ja sam sebi još uvijek djevojčica. Još uvijek kad mislim o sebi vidim onu muškastu curicu kratke kose i brzih nogu. Još uvijek vidim smrknutu svađalicu iskrenih očiju. Ta je svađalica oduvijek željela nešto veliko u životu. Znala je da trenutno mora da se strpi da bi je sutra čekalo nešto bolje. Tako su je naučili, znaš danas moraš da budeš zadovoljna tim što imaš, sutra će biti bolje. Tako je i odrasla, u mislima kako je to „danas“ moralo da bude tako. No problem je što je svako „sutra“ postajalo to „danas“ pa joj nikako nije bilo jasno kad će ta prekretnica da dođe pa da i ona može da prevali onaj veliki korak ka velikom snu. Šta je poenta priče? Pa ta da živim u blaženom neznanju ili barem sebi govorim kako je tako. Zašto? Pa zato što ne mogu da pogledam tu djevojčicu u oči i da joj kažem „Žao mi je mala, nisam uspjela“.

Ne, ja nisam ništa posebno ja sam samo jedna u nizu koja je iznevjerila onu malu sebe. Ne, ne bih je mogla pogledati u oči nikako, no to ne znači da joj ne bih imala  svašta za reći. Na primjer prvo što bih joj rekla je da ne vjeruje ljudima. O kako se tu samo zajebala i koliko me je koštala ta njezina vjera. Onda bih joj još rekla da ne vjeruje u čuda jer ona nisu moguća. Rekla bih joj : „Mala, čvrsto stoj na zemlji, ništa ti neće ići lako, moraćeš se potruditi ali ne daj se“. Nadam se da bi me poslušala. Takođe bih joj rekla da ne misli da je nešto posebno i da je čeka nešto lijepo kad odraste. I najvažnije, rekla bih joj da nikada ne zavoli previše, da stavi neku liniju koju nikada ne smije prijeći da joj ne bi neko postao važniji od nje same. Da, to bih joj rekla i ponovila još dva puta, ako treba.

Pitam se, šta bi ona rekla meni? Znam, prvo bi se smrkla. Nakrivila bi glavu pa bi me onako sa negodovanjem pogledala. No isto tako znam da bi mi brzo oprostila pa bi mi poklonila osmijeh, jer ona „mala ja“ nikada nije odustajala. Rekla bi „nema veze“ i već bi smišljala neki novi plan. No šta ja to onda čekam? Ako nisam ostvarila svoje snove do sada, ko kaže da neću nekada sutra? Ili prekosutra? Ili tamo neki dan? Ko kaže da su baš ti snovi bili dobri za mene? Ko kaže da neću odsanjati i neke nove i bolje, ako sada pustim onu malu sebe da ponovo odgovori na ono pitanje što su joj postavljali kad je bila mala. Dakle, ovako ćemo.

„Aleksandra, ona Mala ti, što želiš biti kad ona Velika odraste? Što želim? Da li ja uopšte zaista znam što želim? Znam! Aleksandra želi biti sretna. Da, to želi. Nije to nikakva izlizana fora, shvatiš vrijednost sreće onda kada je nemaš, baš kao i za sve ostalo. Tako da, Aleksandra želi biti srećna. Ona želi pronaći balans u životu, želi da nauči sve što je za nju dobro i želi da uspije.

Želi da završi faks čak i ako je malo kasno za to. Želi da postane glavna u nekoj firmi bez obzira na to što nema ni dana radnog iskustva. Želi da putuje bez obzira na to što je rođena u zemlji u kojoj ti treba posebna dozvola da bi mogao da izađeš iz nje. Želi da piše najljepše stvari bez obzira na to što joj se one ne čine tako dobre kad ih napiše. Želi da priča 5 stranih jezika i želi veliku sobu koja ima krevet sa baldahinom. Aleksandra želi da svom sinu pokaže svijet i da on bude ponosan na to što ona jeste. Tl je ono što ona želi. A vi, šta vi želite? Šta ona „mala# djevojčica  u vama ima da poruči za ovu „veliku“ vas?

Aleksandra Bursać

Volim pisati i pišem od kad znam za sebe. Pisanje je lijek za dušu , a ovdje pričam kako je to biti žena, majka, supruga, domaćica, a opet imati snove i želje i sve te osobe spojiti u jednu.

Komentari