amazonke, aportal, djed mraz, blagdani

Deda Mraze, kume moj

U ovoj Srbiji, a i šire, decenijama nešto čekamo. Ponešto i stigne, ali ono što nam fali nikako. Stalno nam nešto fali. Prednovogodšnji praznici su prava prilika da dočekamo to što čekamo, jer ako nam se ne ostvari ono što želimo tokom godine, oslonimo se na Deda Mraza. Problem je šta to zapravo čekamo, odnosno očekujemo?

Hajde da stavim ovaj tekst u prvo lice, pa da pođem od sebe. Naravno da vam ne mogu otkriti svoje najveće želje, jer ako se glasine prošire, te od jednog do drugog pređu u neki nebulozan trač, ništa od mojih očekivanja! Ali mogu generalno da podelim sa vama šta čekam.  Ili šta sam čekao kada sam bio klinac. Vratiću se prvo jedno 30-ak godina unazad.

Rastao sam u blagostanju, u velikoj državi. Svega je tu bilo, ljudi su radili u dve smene, uglavnom od šest ujutru do dva popodne i od dva popodne do deset uveče. Deda Mraz nije radio cele godine – to pouzdano znam, jer sam od roditelja tokom godine dobijao poklone koje danas neka deca dobijaju samo oko novogodišnjih praznika (zavisi da li im je preteklo para od „plate“). E sada, od moje na primer treće godine sećam se ovog perioda – početak decembra, razlikuje se puno. Nije postojao nikakav SALE (rasprodaja), to se mi danas prodajemo i rasprodajemo za sitne novce, već su moji roditelji dobijali obaveštenje da će priredba za decu u njihovim firmama biti 25. decembra i tada će doći čuveni deka sa severa da nam podeli paketiće. Joj radosti! Ja tada zapravo nisam ni imao želje, jer sam imao lepo detinjstvo, te bi mi i žvaka od Deda Mraza bila super (povrh blagostanja, učili su nas da budemo skromni).

Jednom prilikom, mislim da sam imao osam godina, počeo sam da se pravim pametan! Naime, otišli smo za novogodišnje paketiće u firmu mog oca. Ušao je Deda Mraz. Bio mi je sumnjiv čim se pojavio, plagijat, samo ko je to? Nakon par minuta razmišljanja, kada je zavladala tišina, rekoh „Tata, pa to je naš kum Dragan!“. Odmah su me svi prostrelili pogledom, a ja nastavljam: „Kume Dragane, skinite tu belu bradu, znam da ste Vi“. Moj otac je pocrveneo, a meni je bilo super. Kum – Deda Mraz mi je odmah dao poklon, ne sećam se da li smo se slikali, ali se sećam da smo pre svih otišli sa mesta događaja. Kod kuće sam dobio ribanje, ali sam nešto naučio tada. Uvek kaži ono što misliš, to i radim. Da ne filozofiram, ništa ja tu nisam specijalno očekivao – kao i svako dete – slatkiše i neki plastični bager, provalio sam prevaru. Morao sam da kažem istinu, rekoh da sam borac za pravdu!

Par godina kasnije, shvatio sam da Deda Mraz nije pravičan. Ne dolazi kod svih. Neka deca ga znaju samo sa slike. Posebno nakon svih nebuloza na ovim prostorima, čekanje Deda Mraza se proredilo, čekali smo neko bolje vreme, te veće plate, bolji posao, da damo podsticaj debelom dekici u crveno-belom odelu da dođe, da nas obraduje.  A koliko nam treba za radost i da li uopšte znamo šta čekamo?

Ovih dana sam dobio jednu divnu razglednicu iz Bosne i Hercegovine, od žene koju poznajem sa Fejsbuka.  Na njoj piše: „Najsretniji je onaj čovek koji je učinio sretnim najviše drugih ljudi“.  Iz ličnog iskustva mogu da vam kažem da je ova poruka 100 odsto tačna, i ako niste probali, odmah na posao!

Ništa nam ne fali da se smeškamo i kada nam je teško, jer onda ćemo tu tugu i zlo oterati od sebe, i to ne samo za blagdane odnosno božićne i novogdišnje praznike, već tokom cele godine. U ovom periodu samo malo jače, jer Deda Mraz ne može do svih nas da stigne.

Ja bih tako voleo da deca ovog modernog „aplikatornog doba“ imaju po jednog „kuma Deda Mraza“ uživo! I da im svaki dan bude SALE! Znam, nije sve u stvarima i materijalnom, ali majku mu ne mogu goli, bosi i gladni da dočekuju Nove godine. Eto ja to čekam, da vidim da su sva deca ovog sveta obučena, nahranjena i zdrava, a ovi matori srećni i  manje zavidni (da ne upotrebim neke druge epitete).

U to ime – srećni vam praznici i osmeh (za početak)!

                                                                                                                                 Mike Px 


Miljan Paunović

Početkom ovog milenijuma preselio sam se iz Zaječara (grad u istočnoj Srbiji) u Beograd, tu sam i ostao, izučio velike škole, dobio lepo upakovanu diplomu sa koje redovno brišem prašinu. Pišem aktivno dve decenije, odnosno pola života. Objavio sam roman “Soba tajni”. Ne podnosim nepravdu (znači teško živim), egoizam i ono „ja znam sve i uvek sam u pravu“. Na Fejsbuku sam Mike Powx, tamo kao i ovde možemo se redovno družiti, popiti kaficu, razmeniti reči, mišljenja.

Comments

komentari