Tajna je s lijeve strane u grudima

Pada snijeg. Pitam se nešto – šta će me grijati ove zime? Neki džemper, zagrljaj, jorgan, okean… ili možda sopstveno zadovoljstvo mojim životnim izborima. Jer to, da li su drugi zadovoljni, da li opravdavaju, ili kritikuju me već odavno ne zanima. Već odavno mi nije stalo do pečata Svjetovnog Razumjevanja. A i zašto bi? Nisu oni snosili posledice mojih ratova, niti su oni ginuli u mojim Izgubljenim Bitkama niti su slavili moje pobjede u Podnožju Nastajanja.

Već duže vrijeme me grebe jedno pitanje pod mislima. Već duže vrijeme me iritira ljudsko neznanje i neukost. Već duže vrijeme me plaše ti izlizani i isprani ljudski pogledi koji me skeniraju čudno kad kažem da sam vegan, kad kažem da živim sama ili kad kažem da idem da putujem svijetom. Gledaju me kao da sam otrgnuta zvijer s lanca nekog cirkuskog krotitelja, pobjegla u svijet i glumi da je ljudsko biće. I savjetuju me od srca. I pričaju mi o važnosti mesa, o važnosti porodice, o važnosti braka i muža i onog „normalnog“ odlaska na posao u državnoj firmi; i što više oni pričaju, to više u meni ključa katran otpora da vrisnem i zagrebem noktima ispod kože, da meso iskidam i pokažem kako sam potpuno normalna i kako imam svoje stavove koji mile ispod moje kože kao termiti. Kljucaju i grizu i tjeraju me u ludilo, tjeraju me da budem sve što želim biti, a ne ono što su me učili da budem.

Zar je zaista toliko teško poštovati tuđi izbor? Poštovati tuđi život? Zar zaista moraš baš svemu da nađeš manu i da sudiš o onome o čemu ne znaš ništa jer, po tebi, knjige su samo za glupe ljude i za štrebere? I tebi, kao ljudskom biću s mozgom i svijesti, nije potrebno da učiš i nadopunjuješ svoje znanje, ali zato savršeno znaš učesnike tv programa, znaš sve psovke i znaš sve političke aktere u tamo nekoj Teoriji zavjere. Pa čak i da nikad knjigu nisi pročitao, zar je teško reći: „Pa u redu, to je tvoj izbor i ja ga poštujem.„ I stavi tu fucking tačku na kraju. Ne počinji s onim „ali…“. Znaš li koliko se života i ljubavi i radosti završilo s tim „Ali…“? Ali šta?

Meni je moj život savršen ovakav kakav jeste. Kvrgav i napuknut, negdje i polomljen, na uglovima rascvjetan, s milion boja i mirisa. I svi moji izbori su moje medalje na koži izboranoj od smijeha; i zime, i borbe i prepunoj ožiljaka od ugriza ljudi. Nikad me životinje nisu ujedale. Ljudi, pak, bezbroj puta. Svi moji letovi i padovi, i sve ono između, uzletanje i sunovrat, sve sam to ja birala. Nekad bi me neko gurnuo da padnem i to je u redu. Oprostila sam. I ponosna sam zbog toga. Ti, s druge strane, ne vidiš svoj život, već si zauzet upornim kritikovanjem mog i mojih odluka i mog odabira cipela. Ne sudi o ljudima tek tako, balavče.

Ne znaš ti šta krije u sebi, ta djevojka pognute glave, u iznošenim mokasinama, dok prolazi pored tebe modernog i sveže namirisanog. Šta ti znaš sa kakvim izborom se ona suočava u tom trenutku? Možda joj je otac bolestan, možda razmišlja kako da pomogne porodici da se prehrani? Možda ju je neko kao ti već ugrizao za srce direktno? I dok se ti boriš sa svojim nedaćama samo onda kad mrak padne i zidovi se iza tebe zatvore, ona i takvi kao ona, izlaze svakog dana među ljude, i hrabro gaze naprijed. Koračaju i nose svoje izbore na svojoj koži kao najdivnije medalje iz rata u kojem joj je sigurno ostalo previše ožiljaka. A ti se plašiš šta će svijet da kaže, plašiš se podržati svoje stavove i svoje odabire, i bojiš se pozvati baš nju na sastanak – jer ti je potrebno odobravanje Šire Narodne Mase. Hajde malo za promjenu budi svoj.

Ja sam već odavno naučila da se nosim sa ljudima koji moje izbore dočekaju na oštricu svog britkog jezika. Imam uvijek spreman odgovor negdje u džepu. Bacim im istinu u lice, posrame se i odu. Ali ne gazim svoje izbore i ne stidim se ovog što jesam. Jeste, neću da jedem životinje. I jeste, napustila sam taj sjajni posao da bih se vratila u rodni grad. I jeste, poći ću da oplovim svijet. Nemoj da mi pričaš kako su to samo snovi i puka maštanja, već odavno mi je jasno da sam hendikep kad je u pitanju mašta. Ja samo pratim ovu ergelu divljaštva u  grudima. I poštujem i tvoj izbor da ostaneš tu, na svojoj livadi; da ostaneš tako zagnjuren u tuđe riječi i živote, da zaboraviš da živiš svoj. Dok ne prođe pred tebe i kroz tebe, i negdje za neku deceniju shvatiš – nije važno šta svijet priča i na kraju rečenice stoji tačka. Shvatiš da ti ono „Ali…“ nikad nije bilo potrebno. Srce se broji i to je jedini trik.

Selma Šljuka

Komentari

Selma Šljuka

Ko sam ja? Najmlađe dijete moje porodice. Diplomirani inžinjer (aha, jesam) e-komunikacija. Kažu i da sam pjesnik. Rođena u Crnoj Gori, i nasukana na njene hridi. Vegan koji vjeruje u bajke, i ljubav. Ponosna vlasnica (trenutno) tri knjige poezije, "Deseto nebo", "Maloljetni suncokret" i "Pjesme od krvi". Zaljubljena u more i nebo. Eto, čovjek sam. Žena sam. Pratiti me možete i na blogu: tostokucanijesrce.blogspot.hr

You May Also Like

Bol, Lisa Gardner,bibliomanija, Ana Čaić Blažević, APortal,majka, dijete