Buđenje Gospođe M.

M. M., stara 43 godine. Supruga nešto više od decenije, majka dražesnoj zlatokosoj devojčici od svega pet leta. Nesuđena učiteljica i talentovana violinistkinja. U poslednje četiri godine, M. je poslovođa maloprodajnog objekta koji broji tridesetak zaposlenih, među kojima sam i ja. Kako bih najvernije mogla da je opišem? Skromna, srčana, blaga i puna razumevanja. Poslovno- vredna, maksimalno posvećena, kolegijalna i nadasve motivišuća. Privatno- drugarčina, podrška, retko dobra duša. Jedna od onih ljudi koja naprosto osvetli prostoriju svojim ulaskom. Žonglirajući godinama između posla i porodice, strogo vodeći računa da nijedno ne trpi zbog onog drugog, M. je sebe stavljala u drugi plan. Ako je i trpela, niko to nije mogao da zna; bila je uvek nasmejana i uvek jednako orna.

A onda se jednog sasvim običnog nedeljnog jutra, dok je miholjsko leto lagano izmicalo, dogodio neočekivani preokret. M. nije mogla znati da će joj taj dan promeniti život, kao što ni njen muž nije mogao znati da je zalud planirao iznenađenje za svoju ženu te večeri. Umivajući se, tog jutra, M. je osetila probadajući bol u glavi i istog trenutka znala je da nešto nije u redu. Doktorima nije trebalo dugo da utvrde da je M. imala aneurizmu na mozgu, koja je tog jutra prokrvarila. Usledila su 72 sata agonije, bolova, neizvesnosti. Održana su dva konzilijuma dok se nije napravio jasan plan operacije, koji će nositi najmanje rizika za predragu M. Kroz šta su njeni najmiliji prolazili tih dana teško je i zamisliti. Ono čemu jesam svedočila jeste trenutak kad su njene kolege i prijatelji čuli ovu vest. I mogla bih se zakleti da je na trenutak čitava planeta prestala da se kreće. Niko nije mogao da pojmi da se nepobediva M. upravo negde borila za život…

Čudesnim spletom okolnosti, uz pravovremenu i odgovarajuću negu čitavog osoblja odeljenja neurohirurgije i spektakularno izvedenu operaciju od strane samog načelnika odeljenja, M. je dobila ovu bitku. I ne samo to; prošla je bez ikakvih dugoročnih posledica, plasirajući se tako u neverovatnih 5% slučajeva sa ovako srećnim ishodom. Par dana kasnije se probudila, a dve nedelje potom vratila se svojoj porodici. Dan kada sam joj ponovo čula glas uistinu ubrajam u jedan od najradosnijih u svom životu.

M. je danas, posle nekoliko meseci oporavljanja, na puno načina ona stara, ali na još više- jedna sasvim nova žena. Ona živi punim plućima; natenane, ali nekako iz sve snage. I kako sama voli da kaže, planira da bude srećna do kraja života. Ne znam za vas, ali ja joj verujem. I dalje je svetlo svake prostorije u koju uđe, samo je ta svetlost, ako je moguće, sada još blistavija.

Ne računajući retkost ovako pozitivnog ishoda, nije li ovo jedna od najstarijih priča ikad? Šanse su nepobitno protiv nas. Svi idemo u istom pravcu, ne znajući koji će nam udisaj biti poslednji. Dozvolite mi stoga da vam kažem sledeće.

Najpre, da se razumemo, vaš život zapravo nije Vaš. On pripada onima koji vas vole i koji bi najviše izgubili gubitkom vas. Zato je vaša odgovornost utoliko veća; dužni ste da svoj život čuvate zarad svojih najmilijih. Dužni ste im da usporite, da duboko dišete, da se štedite. Njima ste nezamenljivi, njima ste ceo svet. Zar vam je novost da bi vam na poslu koji radite našli zamenu u roku od nedelju dana, kad vas sutra ne bi bilo? Koliko god da vam je pozicija visoka i koliko god novca da zarađujete – u roku od nedelju dana, bez greške. Zato, u duhu praznika koji su za nama, umesto ispraznih novogodišnjih odluka kojih se već u februaru nećete više ni sećati, probajte da zastanete na trenutak i date sebi jedno svečano obećanje. Može da zvuči otprilike ovako:

Ove godine, kao i svih narednih, daću sve od sebe da mnogo više živim, a manje preživljavam. Ovu ću godinu uzeti i imati, neće ona biti ta koja ima mene. Posao koji obavljam ću raditi najbolje što mogu, ali mu se neću predavati i davati. Gledaću na njega kao na svoju obavezu i priliku da zaradim kako bih svojim najbližima priuštila putovanja, avanture i osmehe. Ljudima koje volim češće ću govoriti da ih volim, brinuću o njima i dozvoliću im da se brinu o meni. Prilike koje sam propustila više neću žaliti, a ljude koji su od mene otišli svojom voljom više neću čekati da se vrate. Sanjaću velike snove, više ću se ljubiti i, o bože, koliko ću se samo smejati

Može, naravno, zvučati i potpuno drugačije. Na vama je, bitno da shvatate ideju. Šta čekate?

Dragana Stanić

Komentari

Dragana Stanić

Rođena sam u januaru 1986. godine, u ovom životu pod imenom Dragana Stanić. Kroz pisanje sam naučila da dišem, a kroz studije psihologije da posmatram svet i da ga razumem. Godine 2012. proglašena sam pobednicom konkursa za najlepše pismo inspirisano knjigom „Pismo gospođe Vilme“, a 2017. pobednicom konkursa Marijino Neotkriveno Perce, nakon čega je nastala ova kolumna. Od neostvarenih želja, posebno bih naglasila putovanje oko sveta, kućnu biblioteku od barem hiljadu naslova i jedan zagrljaj tačno skrojen po mojoj meri. Volim: trešnje, ringišpil, miris stranica tek kupljene knjige, sladoled od čokolade, ljude koji uvek znaju šta da kažu, leptiriće u stomaku, božićne lampice, jun i stare viktorijanske kuće sa tremom, iz filmova. Ne volim: jadikovke, čokoladu sa kikirikijem, jednosmerne ulice, slabiće, novembar, obećanja, pitu od jabuka, zvuk lokomotive i satove koji ne rade. Verujem da postoji u meni ta neka bajka svih bajki. Najlepša uspavanka za devojčice i ponekog dečaka bistrih očiju. Čudesni scenarijo za film koji nikada neće snimiti. Postoji ta priča koju uporno ne uspevam da zapišem, a dišem je. Prevrćem je po prstima, gužvam po džepovima, pa je skrivam pod jastucima. Plašim se da će se, ako je ne napišem, nekako zauvek iz mene izgubiti. I tako svakog dana dopisujem po koji red i priča nastavlja da živi...

You May Also Like