pismo, Deda Mraz

Te zime, naše najčarobnije zime, pisali smo Deda Mrazu.

Pre nešto više od četiri godine, pisali smo pravo pravcato pismo Deda Mrazu. Na glatkoj hartiji, sa naslikanim idiličnim ambijentom praznika, Deda Mrazom u sredini i najsjajnijim lampicama svuda naokolo, uzeli smo crvenu boju, jer koju drugu, i sa uzbuđenjem malog deteta birali prve reči. Jer pisali smo svoju najveću želju. I ruka je lagano drhtala.

U danima koji  su prethodili morali smo da se zapitamo – da li mi u njega verujemo? Jer, da bismo bili spremni da neumorno smišljamo priče za laku noć, smeštamo ih u dvorce, carstva i začarane šume i teramo vukove, veštice i čudovišta, treba da poverujemo u Deda Mraza. U bajke, dobre vile i čarobne štapiće. U magiju, neobične čovečuljke i čarobnjake. U dobro, veru i nadu, koje uvek pobeđuju zlo, sumnju i strah. I poverovali smo, ponovo, tako mnogo godina udaljeni od dananašeg detinjstva. Sve je bilo spremno. Prva slova bojažljivo su se slivala na hartiju. Pismo je glasilo otprilike ovako:

“Dragi Deda Mraze, pišemo ti prvi put. Mislimo da smo bili baš dobri cele godine, pa se nadamo  da ćeš nam želju ispuniti. Imamo samo jednu. Želeli bismo da dobijemo jednu malu, slatku i pufnastu bebicu. Mi ti obećavamo da ćemo paziti da joj bude udobno da bi se lepo razvijala, da ćemo se zdravo hraniti, cediti sokiće, šetati i misliti neke lepe misli. A kada se rodi, svu čaroliju ovog sveta dovešćemo tu, u njenu sobicu, da raste srećno, zadovoljno i nasmejano. Eto… samo to. Hvala ti, Deda Mraze, i srećan ti put izdaleka.”

Zatvorili smo koverat, stavili pismo pod okićenu jelku i verovali da će ga Deda Mraz pronaći i pročitati. I strpljivo smo čekali. Ne tako dugo. Sneg se iste te zime još ni otopio nije, iz dvorišta pod prozorom dopirali su veseli zvuci zimskih igrarija neke druge dece, i baš tih dana… mi smo saznali da već možemo da se spremamo za dolazak našeg deteta. Tek tako. Tek što smo jako, jako poželeli i Deda Mraza onako snažno, snažno zamolili da nam tako veliku želju ispuni.

Bilo je to te, naše najčarobnije zime. Mada, čarobnija je ipak bila sledeća, kada je naša devojčica već bila tu i gledala u nama ceo svet tim najlepšim očima. I čarobna je svaka naredna zima i svaki prvi sneg, jer ona je tu, i glasno se raduje kad god prvi sneg kroz prozor ugleda. Čarobna je i ova, kada je dovoljno porasla da joj pokažemo naše pismo Deda Mrazu, ono pismo, sa tako mnogo obećanja, sa samo jednom željom, i sa priljubljena dva srca koja za tu želju istim ritmom kucaju.

Danas, učimo je da i ona veruje. U dobro, u sutrašnji dan, uvek bolji od onog pre njega. U nove početke, u slobodu, nove mogućnosti  iznova i iznova. U obilje, dobre ljude, u svoje želje. U svoju snagu, u svoje snove, u snagu svojih snova. I vidite li? Nećete ni morati da objašnjavate kako takve čarolije ne postoje. Eto ih. Kako nepostoji Deda Mraz, dok postoje čuda, postoji ljubav, postoji dobrota? Zovimo to raznim imenima, nije ni važno kako, sve dok verujemo. Neka se to u njenom svetu još uvek zove – Deda Mraz.

Deda Mraz postoji. Jako poverujte, jako, jako poželite, i čekajte.
Deda Mraz postoji. Nama je želju ispunio.
Deda Mraz postoji. Jer naša novogodišnja želja već četvrtu zimu dočekuje Deda Mraza sa nekim novim željama.

Helena K.

Komentari

Mi smo redakcija APortala a vi čitate članak s našom preporukom :)