Nije video ništa. Nije mogao da oceni gde je, ne seća se ni koliko je vremena prošlo od trenutka kada je ugledao plavi šal na svom ramenu. Čekao je da se njegove oči naviknu na mrak, nadao se da će potom uspeti da vidi nešto, bilo šta što bi moglo da mu ukaže na to gde se nalazi i da li je još neko tu. Nikoga nije ni čuo. Imao je čudan osećaj u ustima. Pokušao je da pomeri usne, da napravi neki namerni „tik“, nije uspeo. Odjednom je čuo korake iznad svoje glave, zatim neku nerazumljivu viku, na kraju pucnjeve. Uspaničio se, bio je nemoćan, nije mogao da uradi ništa, ruke su mu bile bukvalno vezane.

*******

Toliko se jako tresla kao da joj je prvi put. U polutami uspela je samo da vidi siluetu osobe njene visine i počela je da puca. Razmena metaka trajala je svega nekoliko sekundi. Ingrid je osetila je kako je peče rame, vatra se širila kroz njenu kožu, ne seća se još koliko metaka je ispalila, pala je na pod. U kući je zavladala tišina, nazirali su se prvi znaci jutra.

 

*******

Nije dugo ležala na podu, bila je pri svesti, ali bol koji se širio kroz rame postao je nepodnošljiv. Primakla se do vrata da pogleda ima li tragova krvi od osobe na koju je pucala, i bila je presrećna kada je videla crvene mrlje – „sada te konačno imamo“, pomislila je. Taman kada je krenula ka izlaznim vratima čula je nešto iz podruma. Zaboravila je na bol i munjevito je otrčala do podrumskih vrata. Otvorila ih je. Bio je mrak, zaključlila je da je neko u međuvremenu bio tu. Pridržavala se za gelender, nadala se da ima još metaka u pištolju, ali je ubrzo shvatila da joj nisu potrebni. U tom mraku čula je kako neko stenje, morala je da rizikuje. Krupnim koracima stgila je do mesta s koga je čula zvuk i iako je bio mrak, nije joj bilo teško da prepozna Majka Strinberga. Zagrlila ga je i obećala mu da će sve biti u redu. Ni sama ne zna kako je uspela da ga podigne i da se izvuku iz kuće. Na čistini ispred položila ga je na leđa i legla kraj njega. Gledala je u čoveka koga je volela. Nije to više bio on, njegovo lice je bilo potpuno unakaženo, iz njegovih očiju se moglo pročitati „bolje da sam mrtav“.

********

Ingrid je ostavila Majka u najbližu bolnicu. Prebačen je na facijalnu hirurgiju, a kada je doktor rekao da i nju treba da zadrže jer je rame bilo u katastrofalnom stanju, samo ga je prostrelila pogledom. Uspeli su nekako da joj privremeno saniraju povredu. Po dolasku u policijsku stanicu imala je šta da čuje i da vidi. Obe ćerke su bile na ispitivanju, nisu joj dozvolili da ih obiđe i da se uključi zbog kako su naveli „sukoba interesa“. Pobesnela je. Jedan njen kolega rekao joj je da pođe za njim, uveo je u sobu za ispitivanje. Sada je ona bila ta koja je trebalo da kaže šta se sve desilo.
„… pucala sam nasumice. Nisam uspela da vidim ništa osim siluete osobe koja je bila u kući, ali intuicija mi kaže da je to bila devojka, žena“.

„Ingrid draga, ja sumnjam da bi onakva zverska ubistva moga da počini žena…“, rekao joj je kolega koji je ispitivao.

„Ja ne sumnjam, i žene mogu da urade sve što i muškarci, čak i mnogo bolje“. Zapalila je cigaretu. Do kraja ispitivanja im ništa novo nije rekla, te je otišla u svoju kancelariju. Na stolu su je čekale slike s ljudskom glavom, odrubljenom – nisu znali ko je to, nije ni ona mogla da poveže, čekala je rezultate iz laboratorije. Rekli su joj da će da potraje. Magda i Tina su uletele u njenu kancelariju i zagrlile je toliko jako, umalo joj nisu otkinule rame. Zanimljivo je da nisu bile ljute, poligraf su obe prošle, znale su da nisu krive, te je valjda zbog toga i bes izostao. Ingrid im je rekla da će ih odbaciti do stana, a nakon toga otići do Majka.

Majk je bio u zavojima, samo su mu se oči videle. Sedela je pored njegovog kreveta. „Mogu samo da vam kažem da je Majku povređen nerv koji upravlja mimikom lica, facijalnom ekspresijom, tako da on više neće moći razumljivo da govori, ni da se smeje…“, te reči lekara su je dotukle. Majk je voleo da smeje, bio je prilično duhovit u poslednje vreme, opustio se, prijala mu je kućna atmosfera.

„Obećavam ti da ću ga pronaći i odrati ga živog!“, stavila je ruke na lice, dugo je plakala.

********

Pet dana kasnije čekali su je rezultati poslednjeg ubistva. Glava koja je pronađena u šumi pripadala je izvesnom Mihaelu Stonsonu. Ingrid više nije bila iznenađena, lagano je izlazila iz lavirinta, posebno nakon što je saznala da je ubicu trebalo da traži među svojim najbližima i da je plavi šal bio poruka kao „uzrok svih početaka“.

„Kako sam bila tako glupa sve ovo vreme?! Pa on me je davio plavim šalom!!!“, poput pripite osobe koja se odjednom otreznila, viknula je toliko glasno da su je svi u stanici čuli:
„Znam ko je ubica! Idemo odmah!“, njen glas nikada nije bio samouvereniji i odlučniji.

Nastaviće se…

Mike Px

 

Čitaj još...

Mi smo redakcija APortala a vi čitate članak s našom preporukom 🙂

Komentari