Čistka tijela

Kad je riječ o hrani, to je posve novi par opanaka.

Ljudi jedu i kad su siti.

Pravdanje bi bilo, da je prava je griota odbiti nekog, kad se toliko naspremao.
Uvijek su tu primjeri nekog okupljanja, gdje puna trpeza mami takve očnjake, da bi i sabljastom tigru, njuška orumenila i postidila ga.

Vazda se nađe neko, ko te svojevoljno „savjetuje“, da jedeš kad ima.
Ljudi su neumjereni, nisu se kadri zaustaviti, jer je odojak tako lijepo pečen.
Kako je to naporno!

Ako pak, neko ne upravlja sobom, onda  pokušava dirigovati drugom biću.

Generalno, užasno je naporno i dakako djeluje divljački, kad si u prilici (onoj u kojoj ne želiš biti) vidjeti osobu kako preživa poput goveda ili halapljivo ubacuje komade u sebe, koji bi bili dostatni za veličinu ralja, velike bijele psine.
Pa, to nije ljudsko biće, to je piton, koji očas posla proguta nekog kopitara.

Dragi Svemiru, zašto su ljudi gladni, i kad nisu?

Kod persona iz ex jugoslovenskih republika, taj strah je posebno izražen, zbog prošlosti, u kojoj je hrana bila rijetka pojava, pa otud tri vreće brašna i šećera stoje nagurane, unutar smočnice, jer eto… Zlu ne trebalo.

Malo ih sluša svoje tijelo, pa kad osjete sitost, udare veto na unos hrane  ili izbjegavaju ono što im ne prija, bez obzira, što imaju zeleno svjetlo za papanje.

Prečesto dvotabanci talože zalogaje, iako su se već dobrano najeli.
– Čemu?
– Jeste li puni kao busevi, koji su nekad vozili u Trst po farmerke?
– Jeste?
Zašto onda gledate tu šniclu i komad torte, kao da će uteći.
Nije odrezak Marion Jones, da se naganja po astalu.
Takvi munjeni ljudski eksponati bivaju poput mrvilica za kukuruze, čija je funkcija da odvoje zrnevlje od klipa, oli vam otočne.
Suma sumarum… Kad se oči nahrane, lako je za stomak.

Sve ono što stavljamo u organizam je na neki način kontaminirano.
Al, jebaj’ga, ako bi pratili porijeklo svake namirnice, ostali bi gladni.
Životinje koje se tove za ishranu, šopaju se sa štokakvim sranjima, po štalama stoje u vlastitom izmetu, pa se njihovo tijelo zarazi bakterijama.
Bez obzira, na termičku obradu, unutar mesa se nalazi neprerađena krv vlasnika i otrovi koji su unešeni u biće, radi bržeg ‘sazrijevanja’, a ljudotinje sve to unose u svoj ‘hram’.
To poteže razne bolesti ili dovodi do agresivnog ponašanja pojedinca, čiji je metabolizam upio razarajuće aditive.

Obično kompanije koje se tim bave, zaboli kujac za tako unikatnim, ovozemaljskim živim bićima, koje je priroda oblikovala, da u flori i fauni sve ima svoje zato.
Sve je lijepo postavljeno.
Persone kvare poredak, i svirepo se iživljavaju, na planeti i njenim stanovnicima, ne hajući za konsekvence, koje  nam hitaju, poput šumskog požara.
Kako se raja ponaša prema vrsti koju smatraju nižima, a koja je više zaslužila da pohodi tlom, to je za popizditi od kretenluka.

Biljke?
Smiješno je, kad se zasadi nešto u bašti, pa se kaže da je povrće domaće, nešpricano, bez da se zna pozadina onoga, šta je ubačeno u zemlju, prije samog isklijavanja.
Postoji dokumentarac koji objašnjava zakulisne igre raznih tvrtki.
Fabrika u Americi koja se bavi proizvodnjom toksina, koji kobojagi potpomažu rast biljaka je otkupila sjemenaru, napravila genetski modifikovano sjeme koje, gle čuda, ne može uspjeti bez da se šprica njihovim bazičnim proizvodom, sa kojim su se i ‘ proslavili’.
Dakle, koliko je sjemenje, koje se posadi, uopšte zdravo, i bez da se zarazi pesticidima sa strane?

Kad kažem da u ishrani ne konzumiram ništa što ima majku, i što je trčkaralo po livadi, prvo pitanje koje čujem je:
– ‘Imaš li snage’?
Prevrnem očima.
Daje li meso jačinu tijelu?

Ili, bude onaj repetativni zaključak, da kad se radi fizički posao, treba slistiti nešto jače.
Prošao sam i to.
Radih poslove, na kojima sam po čitav dan trebao provesti na donjim ekstremitetima, i gdje sam bio kombinacija stonoge i hobotnice (ne znaš da li nešto držiš rukama ili nogama, pošto ti svi ekstremiteti trebaju), koja skače kao na federima, da bi se stigla odraditi cjelodnevna navala zadataka.
I, opet sam na pauzi u kantini objedovao voće i voćne jogurte.
Kad bi ostali zaposlenici vidjeli, da se na mojoj tacni nalaze tri staklene čašice jogurta, banana i jabuka, često bi prasnuli u smijeh, dok bi se gostili Kilimandžarom bolonjeza, nabacanog na pijatu ili veličinom kobasica, koja bi posramila svakog muškića, koji misli da ima mašala penis.
A, u to vrijeme sam se i hranio dijelovima, životinjskog svijeta.

Prilikom sopstvenog rasta i mogućnosti da se osvijeste neka uviđanja, tijelo će početi odbacivati hranu niske vibracije.. i, to onu masnu, previše  slatku ili slanu, određenu vrstu mesa ili potpuno njegovo zanemarivanje, jer ljudima se jednostavno počnu gaditi neke namirnice ili im više ne padaju dobro na želudac.
Ili ih počne privlačiti nešto, što dotad nisu često upražnjavali.

To je zadovoljavajuć znak, jer se naša vibracija i vibracija nezdrave hrane više ne druže, već se sudaraju.
Mi se mijenjamo.
Osjećamo zadovoljenje.

Ko će šta jesti, to je vlastiti izbor, nema nikakvih nametanja ili pametovanja.

 

Post scriptum
————————————————————————————-
Ovo što ću iskuckati, nema baš veze za tematikom, no…
Burek nikako ne može biti sa sirom, krompirom,jabukom ili najgrđe što čuh, burek sa višnjama.

Postoje sirnica, krompiruša, zeljanica, lenja pita, pita sa višnjama, dinjama,  afričkim šljivama…
Burek je samo mesom, i to je činjenica, koliko i ideja, da Eiffelov toranj ne može popiti čaj u 17h, sa Big Benom.

Tibetanski Mistik


Tibetanski Mistik

Tibetanski mistik je individualac, koji piše, svira u pokušaju, kuha, koji voli jezike, biciklizam, džoging, astrologiju (ezoteriju uopšteno), gubljenja po nepoznatim gradovima, kvalitetnu ćakulu, te dobre i neobične persone. Gnuša se idiota, nekulture, primitivizma, siromašnog vokabulara, mutavih ideologija bilo koje vrste, nesuosjećajnosti ka drugim pripadnicima ove planete.

Komentari

Bol, Lisa Gardner,bibliomanija, Ana Čaić Blažević, APortal,majka, dijete