ljubav, izađi

Izađi, kad te molim.

Na kapcima si mi već težak od te koprene što mi preko očiju bacaš; da ne vidim nikog, da me ne ukradu, da ostanem zauvek ovako ničija. Igraš se žmurke, pa me u krug zavrtiš da ne bih znala ni gde da te tražim i smeješ mi se negde iz prikrajka. Znam, sve je tebi smešno…

Izađi već jednom, kad ti kažem.

Kroz neke tuđe snove se provlači, poput lopova; osvani na tuđem prozoru, ma na stotine drugih, samo mi vrati moja jutra i moj mir. Čega se to igramo? Ja više ne znam ni ko si ti; možda si sav od mog bola skovan, možda ni ne postojiš ako te u meni nema?

Izađi, iluzijo i pretvorniče, dosta je bilo.
Izađi iz mojih tišina, iz pora, grudi i prstiju.

Iseli se iz moje senke, iz mojih obraza, prestani da mi padaš na pamet- ovde više nisi dobrodošao. Ne veruješ? Ranom zorom napraviću veliku rasprodaju snova i sve ću za siću razdeliti. Onaj u kome me čekaš na kiši pod balkonom sa buketom ljubičica pokloniću prvoj devojčici bistrih očiju i šapnuću joj da je šarena laža. Gradove u kojima smo bili izbrisaću sa mape sveta i niko živ me dok dišem neće uveriti da oni i dalje postoje. Neću te više prepoznavati, a jednom kad ipak budeš kisnuo tu pod balkonom, reći će ti da sam se odselila i udala i boga pitaj šta. Pa ćeš otići dovraga sa svojim ljubičicama.

Izađi, kad te lepo molim.
Nemoj da se inatimo.

Zar ti nisam još onda čistog srca rekla da ne umeš da traješ? Gledao si kako rušim sve mostove, spremna da zaratim sa celom planetom, ma sa samom sobom – zarad nas. Samo sam na trenutak sklonila pogled i više te nigde nije bilo. Sakrio si vešto delove sebe u svim mojim sitnicama i sad nećeš da izađeš.

Rugaš mi se, izazivaš, misliš da ne vidim?

Ne zanosi se, u meni nema ljubavi za tebe, ja te ni ne poznajem. Onaj koga sam volela možda izgleda kao ti, ali ima pogled dublji od vasiona i čuva me u uglu tih očiju. On me je tražio u sedam prethodnih života i ne ispušta moju ruku iz svoje, i ne prestaje da me ljubi. On ne ume da spava van mog zagrljaja i sve što mu se dogodi važi se tek onda kad meni ispriča. Misliš da ne vidim razliku?

Dosta, molim te, dosta.

Zar ne vidiš da si pobedio? Više nijedan put ne vodi do moga jastuka. Moje je srce ostalo zgaženo na jednom od tvojih puteva i ti, jedini na celoj planeti, nemaš prava da ikada žališ za njim. U mojim željama i šaputanjima više nema tvoga imena; zabranjen si, nepozvan i posve suvišan. Pa se ti do mile volje hvali svakome ko hoće da sasluša kako si me žednu preko vode preveo i sve mi zvezde pogasio…

Odavno je trebalo da se više nikad ne sretnemo. Da na jednoj mirnoj imovinskoj raspravi pošteno razdelimo ulice ovoga grada na moje i tvoje. Ili je trebalo naprosto da nestaneš negde gde te ni svi izmišljeni bogovi, a ni umišljeni vragovi ne bi pronašli. To bi jedino bilo fer.

Izađi, izdajice, sve si runde dobio.

Kao nagradu si osvojio jedan čitav život u kome me nemaš. A daće neki bog da mi živiš bar sto godina. Netaknutih sećanja, do poslednjeg daha. Pa možda jednom i uspeš svu od blata da me napraviš.

Raspikućo…
Kukavice…
Jedina sam te videla celog, tako ukletog, i ostala.
Jedina sam ti verovala i jedina to tvoje srce u rukama držala.
Pa ti onda laži da nisam.
A sad izađi, kad te već lepo molim.

Stvarno je bilo dosta…

Dragana Stanić

Rođena sam u januaru 1986. godine, u ovom životu pod imenom Dragana Stanić. Kroz pisanje sam naučila da dišem, a kroz studije psihologije da posmatram svet i da ga razumem. Godine 2012. proglašena sam pobednicom konkursa za najlepše pismo inspirisano knjigom „Pismo gospođe Vilme“, a 2017. pobednicom konkursa Marijino Neotkriveno Perce, nakon čega je nastala ova kolumna. Od neostvarenih želja, posebno bih naglasila putovanje oko sveta, kućnu biblioteku od barem hiljadu naslova i jedan zagrljaj tačno skrojen po mojoj meri.

Volim: trešnje, ringišpil, miris stranica tek kupljene knjige, sladoled od čokolade, ljude koji uvek znaju šta da kažu, leptiriće u stomaku, božićne lampice, jun i stare viktorijanske kuće sa tremom, iz filmova.

Ne volim: jadikovke, čokoladu sa kikirikijem, jednosmerne ulice, slabiće, novembar, obećanja, pitu od jabuka, zvuk lokomotive i satove koji ne rade.
Verujem da postoji u meni ta neka bajka svih bajki. Najlepša uspavanka za devojčice i ponekog dečaka bistrih očiju. Čudesni scenarijo za film koji nikada neće snimiti. Postoji ta priča koju uporno ne uspevam da zapišem, a dišem je. Prevrćem je po prstima, gužvam po džepovima, pa je skrivam pod jastucima. Plašim se da će se, ako je ne napišem, nekako zauvek iz mene izgubiti. I tako svakog dana dopisujem po koji red i priča nastavlja da živi…

Komentari