Krojači sudbine (I. deo): U potrazi za čudom…

Zovem se Marlena. Ovo što ću vam ispričati prestrašiće vas i probuditi. Promeniće vam život, i ne nužno na bolje. Ali ovo je istina koju morate da znate.

Pre sedam godina živela sam jedan sasvim običan život, kao i vi. Ne previše opterećujući, ali uz dovoljno uspona i padova, da sam ga nažalost često smatrala znatno težim nego što je bio. Tih dana moj suprug Viktor i ja upravo smo proslavili šesti rođendan našeg sina Filipa, radosnog dečaka kovrdžave kose, našeg malog svemira. Pamtim taj rođendan kao prekretnicu naših života i poslednje utočište u sećanju kada smo uistinu bili srećni u tom svom neznanju.

Jer, ni mesec dana kasnije, našem sinu je dijagnostikovana akutna leukemija.

Počelo je kao jača prehlada, koja ni pored terapije lekovima uporno nije prolazila. Završilo se zadržavanjem u bolnici, uz gomilu analiza i testova i zabrinute neme poglede doktora i sestara na odeljenju. Dvadeset i četiri sata kasnije, doktor nam je saopštio vesti; vesti koje su nas potpuno razorile… Prognoze su bile loše, Filipu je hitno trebala transplatacija koštane srži, a da zlo bude veće, ni Viktor ni ja nismo bili odgovarajući davaoci. U moru medicinskih termina, a strogo pazeći da nam ne da lažnu nadu, doktor je predlagao da Filip pod hitno krene sa hemoterapijom. To je bilo jedino što ga je možda moglo spasiti. „Ili hemoterapija ili čudo“- govorio je, skoro sebi u bradu… Kao kroz maglu se sećam Viktora kako insistira na ponovnom testiranju, kako psuje i urla, dok doktor pokušava da ga smiri. Kao kroz maglu, jer sam ja istog trenutka obamrla, potpuno potonula u svoj očaj, nadajući se da sam zapela u nekom košmaru, plašeći se da ću ako pustim glas pretvoriti taj košmar u stvarnost… I tek tako, naši životi su se promenili iz korena.

Posle prvog ciklusa hemoterapije, moj prelepi dečak spao je na svega 14 kilograma. Njegove krupne, tople oči bile su umorne i prepune bola koji nam je tako hrabro prećutkivao. Pored gubitka apetita, energije i snage, lagano je gubio i volju, i bilo je jasno da je pitanje samo ko će pre odustati – on od života ili život od njega.Zato je zadržan je u bolnici dok ne ojača za drugi ciklus zračenja.Bilo je jasno, gubili smo najveću životnu bitku… Očajnički nam je trebalo čudo.

Godinama sam već radila u računovodstvu korporacije Biogenetics, u glavnoj filijali u Londonu. Poznavala sam doktore i naučnike sa svih strana sveta, ali to mi u ovom trenutku nije bilo ni od kakve koristi. Nauka je ovde ozbiljno zakazala, pa je moja potraga morala krenuti u suprotnom smeru. Najpre sam učila o najrazličitijim travama i starim narodnim lekovima, o čajevima, tonicima i lekovitim izvorima. Pažljivo sam ispitala svaki slučaj čudotvornog izlečenja do kog sam mogla da dođem putem interneta.

Postala sam redovni posetilac foruma koji se bave tematikom isceljivanja, kopajući za bilo kim i bilo čim što bi moglo da nam pomogne. Čitala sam o visokoj sveštenici iz Adis Abebe koja leči dodirom, nakon što tokom transa njeno telo zaposedne sveti duh. Gledala sam dokumentarni film o poglavici iz Novog Meksika koji dovodi telo u ravan sa duhom, tvrdeći da se organizam čisti ispijanjem sopstvenog urina. Nije mi promakao ni čuveni šaman iz Bolivije, koji isceljuje i najbolesnije izvođenjem posebnih rituala žrtvovanja mladunčadi raznih životinja, u ime svojih bogova. Zvučalo mi je poput šale skoknuti do Bolivije i žrtvovati ako treba i čitavo krdo, samo da moj dečak ozdravi.

Jedan čitav dan posvetila sam bugarskoj novinarki Krasimiri Dimovoj, isceljiteljki sa državnom dozvolom da svoj „dar“ koristi u javnim zdravstvenim ustanovama. Nakon strujnog udara, ova žena je navodno imala dodir koji leči, pa ipak, potvrđeno je da je od 146 slučajeva samo u svega dva došlo do ozdravljenja. Potom sam ušla u trag svakom manastiru koji je ikada bio povezan sa bilo kakvim čudesnim isceljenjem… Kopiju svakog dostupnog članka koji je sadržao reč „čudo“ u svojim redovima stavljala sam fascikle, odvajajući ih po kategorijama, podvlačeći najvažnije delove, ucrtavajući usput mesta na karti sveta gde se to „čudo“ dogodilo. Bila sam van svake kontrole; histerična, očajna i potpuno opsednuta… I nisam zapravo našla ništa.

Sve je zahtevalo ekstremno mnogo vere, vremena i strpljenja, a ja nijedno od toga nisam sebi mogla da priuštim. I sve je zvučalo lažno. Nekoliko dana kasnije, iscrpljena od sumanute potrage, zaspala sam za računarom kad me je trgao poznat zvuk. Na ekranu se pojavio mejl od nepoznatog pošiljaoca. U njemu je pisalo sledeće:

Tvoj sin nije bolestan. Ako želiš da živi, dođi sutra u ponoć sama na dok 227. Dođi metroom i ne govori nikom za ovaj mejl. Bez treptaja sam iščitavala ove redove iznova i iznova, u potpunom šoku. Onda je najednom tekst nestao; bio je to jedan od onih mejlova što se sami obrišu neko vreme nakon čitanja. Htela sam da vrisnem, da pozovem Viktora, sve u meni je pulsiralo, ali reči su mi se same pojavljivale pred očima i pretile. Tvoj sin nije bolestan… Ako želiš da živi… Dok 227… Ne govori nikom. I tako nisam rekla nikom.

Sutradan, već dvadeset minuta pre ponoći, stajala sam na obali Temze, kod doka 227, panično se osvrćući na svaki šum u tami. Šta ako je u pitanju neka surova šala? Ili prevara? Možda neko zna za Viktorovo nasledstvo, pa će me svakoga časa oteti i tražiti otkup? Ili možda, samo možda, nije ni bilo nikakvog mejla? Moguće je da sam, u svoj svojoj nemoći i opsesiji, savršeno umislila da ipak postoji čudo koje će spasiti mog sina. Ipak, nisam se pomicala; bila sam spremna da čitavu noć provedem na tom doku, samo da saznam, šta god da je. Sedam minuta nakon ponoći začula sam korake negde iza sebe. Kad su se već sasvim približili, osvrnula sam se i iznenađeno ugledala poznato lice. Moj dugogodišnji prijatelj sa posla, zaposlen u laboratoriji, jedan od naših vodećih stručnjaka. Dao mi je znak rukom da ćutim i da ga pratim. Spustili smo se do malog zapuštenog broda i ušli u kabinu, osvrnuvši se pre toga u strahu da nas neko nije pratio. Ono što mi je ispričao sledilo mi je krv u žilama.

Imuni sistem ljudskog bića u 21. veku toliko je snažan da ne postoji bolest koju ne može savladati. Evolucijom, prilagođavanjem i različitim genetskim mešavinama dostigli smo ono što bi se moglo nazvati jednim savršeno funkcionalnim organizmom. Ali smo u razvoju intelektualnih sposobnosti, izgleda, potpuno zakazali. Da li zbog agresivnog nagona, sebičnih pobuda ili puke alavosti, nismo sposobni da vidimo rešenja koja su nam ispred nosa. Zato nam drugi kroje sudbinu. Od rođenja smo podvrgnuti vakcinacijama koje sistematski oslabljuju naš imunitet, da bi ga zatim naselili ćelijama različitih bolesti, koje se kasnije lako mogu aktivirati. Kažem sistematski, jer je čitav tvoj život unapred osmišljen. Tačnije, njegovo trajanje i njegov kvalitet.

Postoje softveri koji sistemom slučajnog odabira izvlače tvoje ime „iz šešira“. Koliko ćeš živeti, od čega ćeš se razboleti, kako ćeš umreti. Piješ vodu koja je hemijski prerađena i puna agenasa koji po potrebi aktiviraju ćelije u tvom telu; u slučaju tvog sina to su ćelije raka krvi. Jedeš hranu koja je genetski modifikovana, u slučaju da ne unosiš dovoljno vode da bi se bolest koju si „izvukla“ probudila. Naravno, neki ljudi će živeti dugim i zdravim životom. Ali, većina neće. Pitaš se zašto?

Zamisli svet u kome niko nikad ne oboljeva. Šta bi to značilo za farmaceutsku industriju, koja godišnje samo na „traženju leka“ za rak zaradi 125 milijardi dolara? Šta bi to značilo za lekarsku praksu? Šta bi se dogodilo sa crkvama i manastirima; za šta bi se molio čovek koji ne može da se razboli? Pale bi i sve inhibicije, skromnosti i strah bi potpuno nestao. Strah kojim nas hrane od malih nogu, počev od onog „Samo da smo živi i zdravi“. I već danas, sa takvim statistikama, planeta bi bila dvostruko, ako ne i trostruko prenaseljena, dve trećine sveta bile bi u ratu, zagađenost bi dostigla kritičan nivo, voda i hrana bi bile luksuz… I, dok trepneš, samouništenje bi nam pokucalo na vrata. Ili je bar to ono što njihovi programi predviđaju.

Videla sam izveštaje, dijagrame, statistike. Videla sam spisak sa imenima, na kome je jasno stajalo ime moga sina sa napomenom „6 godina, leukemija, dva ciklusa hemoterapije, ishod nepovoljan“. Nakon dva sata iscrpnog razgovora, moj prijatelj me je uhvatio za ruku i rekao: Marlena, ne mogu da spasim svet, ali mogu da spasim tvog sina. Postoje ljudi koji znaju ovo što ti sada znaš, ljudi koji su uspeli da pobegnu sa njihovog radara i ja te mogu spojiti sa njima. Ali morate krenuti već sutra. Veruješ li mi?

Pamtim kako se dubina noći mešala sa dubinom hladne i neobično mirne Temze, tako da se nije baš moglo dokučiti gde se završava reka, a gde počinje nebo. U nekom drugom životu, verovatno bih ostala do svanuća, da ispratim tu igru svetlosti i senke.

U ovom životu, imala sam samo jedan jedini izbor…
Da poverujem svom prijatelju, u nadi da će moj sin preživeti.

Nastaviće se…

Dragana Stanić

Napomena: priča je fiktivnog karatkera. 

Komentari

Dragana Stanić

Rođena sam u januaru 1986. godine, u ovom životu pod imenom Dragana Stanić. Kroz pisanje sam naučila da dišem, a kroz studije psihologije da posmatram svet i da ga razumem. Godine 2012. proglašena sam pobednicom konkursa za najlepše pismo inspirisano knjigom „Pismo gospođe Vilme“, a 2017. pobednicom konkursa Marijino Neotkriveno Perce, nakon čega je nastala ova kolumna. Od neostvarenih želja, posebno bih naglasila putovanje oko sveta, kućnu biblioteku od barem hiljadu naslova i jedan zagrljaj tačno skrojen po mojoj meri. Volim: trešnje, ringišpil, miris stranica tek kupljene knjige, sladoled od čokolade, ljude koji uvek znaju šta da kažu, leptiriće u stomaku, božićne lampice, jun i stare viktorijanske kuće sa tremom, iz filmova. Ne volim: jadikovke, čokoladu sa kikirikijem, jednosmerne ulice, slabiće, novembar, obećanja, pitu od jabuka, zvuk lokomotive i satove koji ne rade. Verujem da postoji u meni ta neka bajka svih bajki. Najlepša uspavanka za devojčice i ponekog dečaka bistrih očiju. Čudesni scenarijo za film koji nikada neće snimiti. Postoji ta priča koju uporno ne uspevam da zapišem, a dišem je. Prevrćem je po prstima, gužvam po džepovima, pa je skrivam pod jastucima. Plašim se da će se, ako je ne napišem, nekako zauvek iz mene izgubiti. I tako svakog dana dopisujem po koji red i priča nastavlja da živi...

You May Also Like

Bol, Lisa Gardner,bibliomanija, Ana Čaić Blažević, APortal,majka, dijete