Kada, kao ja, odrasteš u šatoru od knjiga, ne možeš, a da ne vjeruješ u čuda. Ne možeš, a da ne vjeruješ u nemoguće. Obožavala sam grčku mitologiju i priče o Zevsu i bogovima. Možda baš zato što većina ljudi ima ograničenu maštu i ne vjeruju u njihovo postojanje. A eto, ja vjerujem u legende. Mene ta mašta golica i izaziva. To grebe, to se smijulji ispod kože, to krene da luduje, i tako… Od mašte može da se poludi, kažu oni što ne znaju za nju.

Atlantida je jedna od tih nemogućih bajki koja mi je oduvijek bila primamljiva. Izgubljeni grad bogova, vanzemaljaca, super rase ili ko zna već. Ostrvo koje je oko sebe isplelo reputaciju zavijenu u legendu. Ostrvo o kom je Platon prvi pričao i o kom su neki tek ponešto izmislili. Ostrvo u čijem središtu se nalazio izvor tople i hladne vode, podijeljen kanalima na slojeve; ostrvo od zlata, izobilja i ljubavi, sa ljudima tako lijepim da su možda zaista i bili neki bogovi. Ostrvo koje je nestalo u jednoj noći.

Čekaj, kako može jedno ostrvo da nestane? Koja (ne)prirodna sila može biti toliko jaka da zbriše cijelo jedno ostrvo sa planete i potopi ga na dno okeana da se nikad više ne pronađe? Hmmm… Mašta bi mogla.

Platon je vjerovao da je Atlantida postojala sa druge strane Herkulovih stubova (današnji Gibraltar). Takođe je po Platonu, Atlantida bila veća od Libije i Azije zajedno, a znajući mušku maštu i kompleks o veličini, teško da bih mogla povjerovati da toliko parče zemlje može tek tako da nestane, pa samim tim sumnjam da je bila veća od kakvog ostrva.

Naime, 2011. otkriven je memorijalni grad u Španiji, u nacionalnom parku Donana, sjeverno od Kadiza, što je geografski u blizini Herkulovih stubova, pa su počele da kruže priče da je Atlantida nestala baš tu, u blatu Atlantika, i da je samo pitanje vremena kad će je neko otkriti.

Šta je još izmaštao Platon? Atlantida, toliko bogato ostrvo da je davalo dvije žetve godišnje, a zlato se nalazilo na svakom koraku. Ostrvom je upravljao Atlant, sin Posejdona koji je imao pet pari blizanaca, od kojih je Atlas bio najstariji, te tako je i dobio ostrvo na upravljanje i cijelo parče okeana da se zove po njemu. (I kažu ne valja biti najstariji sin) I to je sve što se zna o ovom misterioznom ostrvu koje je postojalo i jednog jutra je nestalo, a da nije ostavilo traga nigdje osim u Platonovoj mašti.

Godinama niko nije ni pomislio na Atlantidu, i možda bi zaista i ostala zaboravljena da 1881.godine američki pisac i kongresmen Doneli nije započeo priču o drevnoj civilizaciji koja je možda bila i antička preteča današnjih Zvezdanih ratova. Kad se jedan pojedinac zarazi maštom, to se lako širi i tako je mit o Atlantidi počeo da raste.

Danas, poznato je više mogućih lokacija gdje bi se Atlantida mogla skrivati. Nedavno je otkriveno ostrvo u Pacifiku čija površina podsjeća na Atlantidu ili bar ono što nam je Platon o njoj ispričao. Na dnu jezera Van u Turskoj otkriven je dvorac star preko 3000 godina. Neki naučnici tvrde da je Santorini nastao od Atlantide, a da su ga kreirali vulkani i talasi. Legenda kaže i da su stanovnici Atlantide bili izuzetno mudri, ali „moralno bakrotirano zlo društvo“, i da su bili sjajni ratnici koji bi nas, da ih danas pronađemo, sigurno pokorili. Obično kažu da to što tražiš možeš i lako da nađeš. Nekad se čudo samo otkrije.

I nešto se pitam. Šta ako Atlantida postoji sve ove vijekove i baš nam je tu, pod nosom? Šta ako je Platon u tu legendu spakovao suštinu čovječanstva kojem imamo prilike da prisustvujemo danas – mudri, ali moralno unazađeni, željni osvajanja i otimanja i ratovanja, nastanjeni na bogatoj zemlji kojom se rasipam? Šta ako je dovoljna jedna katastrofa poput otapanja leda na Sjevernom polu da sravni našu Atlantidu i potopi je?

Šta ako Atlantida nije mit već samo drugo ime za planetu?

Selma Šljuka

Komentari