Krojači sudbine (II. deo): Tajna ima cenu

Negde pred jutro žurno sam otišla sa doka 227, plašeći se da me svetlost ne uhvati na prepad na usnulim londonskim ulicama, kao da bi sunce moglo izbrisati reči koje su mi odzvanjale u glavi. Upravo sam saznala da moj sin može ozdraviti, ali samo ako budem krajnje oprezna. Postojao je i lek, rastvor Teriak, sasvim prigodno nazvan po antičkom legendarnom leku za sve bolesti. Postojala je i mala magnetna sprava, savršeno skrivena u unutrašnjem džepu moje torbe, koja pročišćava vodu od hemijskih agenasa. Iako ograničenog delovanja, na svega desetak litara vode, to će biti dovoljno za Filipa dok ne stignemo na krajnje odredište. Instrukcije su bile jasne: sutradan u podne, na ostrvu koje ne smem imenovati, u taverni nadomak svetionika, sačekaće nas čovek po imenu Ribar. To je bilo sve što sam znala.

Nisam imala velikih problema prilikom Filipovog otpuštanja iz bolnice. Doktor je moju unezverenost shvatio kao potrebu da što više vremena provedem sa svojim sinom, sad kad je već bilo izvesno da drugi ciklus hemoterapije verovatno neće preživeti. Javila sam svojoj sekretarici da uzimam odmor i da neko vreme neću biti tu, mislim da sam čak spomenula i neku banju sa lekovitim izvorima koja bi prijala Filipu. Razumela je, kao što bi i svako. Sa Viktorom je ’pak bilo znatno teže objasniti se, budući da sam noć provela van kuće, a jutrom uletela sa Filipom u rukama bulazneći o hitnom putu. Međutim, videvši da sam nepokolebljiva u svom naumu, spakovao je najosnovnije i krenuo, verovatno u nadi da će me usput ubediti da se vratimo kući…

Jedan višečasovni let, jedno klackanje vozom i vožnja trajektom kasnije – stigli smo do svetionika. Filip je spavao mirnim snom u Viktorovom naručju, delovalo je da mu se rumenilo vraća u obraze; pitala sam se da li je to od pročišćene vode koju je pio ili sam samo tako ludački želela da poverujem da sam čak i to umislila. Viktor nije govorio ništa, kao ni tokom čitavog putovanja. Streljao me je pogledom punim neverice, sad već misleći da sam ga na ovaj put navela kako bismo se oprostili od svog sina negde daleko od bolničke postelje, na nekoj rajskoj plaži, baš poput ove na kojoj smo bili. Ni ja nisam ništa govorila. Uostalom, saznaće sam, već za koji čas.

Vrata taverne su zaškripala kad sam ih otvorila, a unutra je bilo gotovo pusto. Osim punačke starije žene, koja je prala čaše pevušeći, i dvojice lokalnih pijanaca koji su vodili žučnu raspravu za šankom, nije bilo nikog. Seli smo za sto u uglu, odmah kraj prozora i poručili kafu, jedva se sporazumevajući sa gazdaricom koja nije znala ni reč engleskog. Podne se primicalo, a moj pogled se nije odvajao od vrata taverne.

Znam šta radiš, dušo. Ali, zar ne misliš da je rano za odustajanje? Pomozi mi da te razumem. Na kraju sveta smo, Filipu trebaju lekovi, ne daš mi da ga hranim, izvodiš neke gluposti sa vodom…

Ne znaš ti ništa, Viktore. Ćuti i veruj mi. Samo to ti tražim.

Nisam ni završila rečenicu, a jedan od one dvojice za šankom izašao je iz taverne. Drugi je ležerno prišao i seo za naš sto. Ćutali smo. Viktor je zaustio da nešto kaže, ali sam ga uhvatila za ruku i zaustavila. Ovaj nepoznati čovek sa gustom bradom i upečatljivim ožiljkom na obrazu, pomilovao je mog sina ćutke, kao da razmišlja da li da nam kaže ono što zna ili ne. Srećom, nije ćutao još dugo. Ponovivši ono što sam ja već saznala neku noć, ostavio je mog muža u potpunom šoku…

Pričajte mi o Teriaku. Postoji li zaista?

Naravno da postoji. Ali njegova je formula komplikovana, a sastojci papreno skupi. Jedna doza Teriaka dovoljna je da pročisti organizam od svog njihovog hemijskog smeća i da ubije sve ćelije koje nose oznaku neke bolesti, aktivne i neaktivne. Preostalo nam je svega još nekoliko doza i čuvamo ih za one najbolesnije. Za ostale, dovoljna je i čista voda zajedno sa hranom koja nije genetski modifikovana, i imuni sistem se vrlo brzo izbori sa svim „bolestima“. No, nemojte misliti da je tako jednostavno. Čisti izvori vode su retki, a magneti za pročišćavanje ograničenog dejstva. Organsku hranu je moguće naći na ostrvima kao što je ovo, ali nećemo se dugo zadržavati ovde. Nigde se ne zadržavamo dugo, a pogotovo ne ovako daleko, jer ovde nismo od pomoći. Nije cilj pobeći, već pobediti ih.

Ali koga? – Viktor je konačno izustio: Znate li uopšte ko su, koliko ih je? Znate li koliko sumanuto zvučite?!

Ko su? Naravno da znam. I naravno da ne znam. Od kad je moderne civilizacije, postoje tajna društva. Društva koja povlače konce. Bili su Masoni, Iluminati, Templari, Rozenkrojceri, Bilderbergeri… Čuli ste za sve njih. Bilo je onih koji su pokretali ratove i sakupljali svete relikvije, gladni za moći, upleteni u sve državne poslove. Izvodili svete obrede, nazivajući se bogovima, dirigovali vojskom, policijom, vladom, igrajući se našim poimanjem stvarnosti. Ali onda su se okrenuli nauci. Svete relikvije su zaboravljene, ratovi se pokazali kao preskupi i previše neizvesni, a novac davno prestao da bude motiv. Biti bog znači krojiti sudbinu onih koji su ispod tebe. Donositi odluke o veličini svetske populacije. Hraniti ljude strahom i držati ih tako u njihovoj večitoj potčinjenosti. Kad su bogovi svih velikih religija krenuli da izumiru, a čovek se okrenuo ateizmu i nauci, trebalo je izmisliti dovoljan broj bolesti da ih vrati na mesto. U crkve, u bolnice, u strah, u poslušnost. Oni ne žele pametne, sposobne, zdrave – njima se ne može vladati. Oni ne žele višu rasu, jer sebe smatraju višom rasom. Znam da su njihove sve najveće svetske korporacije – International pharmaceuticals, National Petroleum, Royal Shell, UnitedHealth, Biogenetics… Da, zato smo i rešili da vam pomognemo.

Viktor nije razumeo, ali ja jesam.

– Šta treba da uradim? -pitala sam.

Trebaju nam podaci. Gde su postrojenja, gde ležu velike uplate, spiskovi zaposlenih. Imamo dovoljno ćelija širom sveta da organizujemo nekoliko napada. Ali te podatke može imati samo neko ko ima pristup svim finansijama kompanije. Tvoj sin i tvoj muž će ostati sa nama. Filip beše? Rekao je gladeći ga ponovo po kosi. Daćemo mu jednu dozu Teriaka i već kroz par dana će biti potpuno zdrav. Ali da bi drugi bili te sreće, trebaš nam baš ti.

Uprkos Viktorovom oštrom protivljenju koje je na momente prelazilo u preklinjanje, ni dva dana kasnije stajala sam ispred visokog zdanja kompanije Biogenetics u centru Londona. Sačekala sam da najpre svojim očima vidim kako mom sinu ubrizgavaju takozvani lek, nakon čega me je moj mali anđeo čvrsto zagrlio. Sada je trebalo da platim cenu tog dobročinstva, šta god da me čeka posle toga. U kancelarijama na devetom spratu vladao je uobičajeni žamor; ljudi po hodnicima su bili užurbani, telefoni su zvonili sa svih strana, a ja sam se molila da ostanem prisebna. Moja predraga sekretarica me je dočekala u čudu, ali sa širokim osmehom; rekla sam joj da sam samo svratila po Filipov zdravstveni karton koji sam zaboravila u kancelariji par dana ranije. Zaključala sam vrata kancelarije i uključila računar. Lozinka: Filipov rođendan. Finansijski izveštaj od prošle godine, uplate zarada, uplate trebovanja, spisak zaposlenih, spisak postrojenja, brojevi računa… Trebalo je skoro pola sata da se svi podaci učitaju na adresu koju mi je dao Ribar; nismo smeli rizikovati da podatke nosim sa sobom na usb-u ili memorijskoj kartici. Ali uspela sam. Već par minuta kasnije izašla sam iz zgrade i uputila se na Hitrou aerodrom. Stigla sam ranije, pa sam se smestila u uglu kafeterije, ponosna na svoj hrabri poduhvat, srećna što ću uskoro biti sa svojom porodicom, zamišljajući mog sina kako se smeje, kako odrasta, kako živi…

Marlena, vreme je.

Žena zagasito crne kose zamišljeno zapisuje nešto u svesci poderanog kožnog poveza, kada je neki glas prenu iz razmišljanja. Podiže glavu i gleda u pravcu vrata, gde stoji mršava prilika u blještavo beloj odori. Ova prilika prilazi i pruža joj minijaturnu plastičnu čašu sa tri plave pilule i čašu vode. Žena guta pilule jednu za drugom, a prilika potom napušta prostoriju. Nastavlja da piše.

Filipe, znam da si živ. Oprosti mi što nisam uspela i nemoj da me tražiš. Danas si napunio trinaest godina i već znaš da bi ovo bila uzaludna borba. Ako i nisam bila luda, sada jesam. Sedam godina mi pokazuju slike sa sahrane za koju tvrde da je tvoja. Govore da je tvoj otac pobegao sa ljubavnicom. A noću me ispituju o imenima onih koji su nam pomogli. Ne daj se, sine moj. Zna mama još uvek šta je stvarno. Samo nekad moram da zapišem, da ne bih zaboravila. Živi taj svoj život iz sve snage i ne daj da te pronađu. Zapamti, moj život je premala cena za tvoj. Čuvaj se i poljubi oca. Volim vas, zauvek.

Žena zatvara svesku i prilazi prozoru sobe. Ono što je maločas ličilo na okno prozora, sada se jasno izdvaja u rešetke, smeštene sa spoljne strane. Dole, u dvorištu koje liči na mali ograđeni park uredno podšišane trave, vidi se natpis na zidu – Kraljevska bolnica Betlehem…

Dragana Stanić

Napomena: priča je fiktivnog karatkera.

Komentari

Dragana Stanić

Rođena sam u januaru 1986. godine, u ovom životu pod imenom Dragana Stanić. Kroz pisanje sam naučila da dišem, a kroz studije psihologije da posmatram svet i da ga razumem. Godine 2012. proglašena sam pobednicom konkursa za najlepše pismo inspirisano knjigom „Pismo gospođe Vilme“, a 2017. pobednicom konkursa Marijino Neotkriveno Perce, nakon čega je nastala ova kolumna. Od neostvarenih želja, posebno bih naglasila putovanje oko sveta, kućnu biblioteku od barem hiljadu naslova i jedan zagrljaj tačno skrojen po mojoj meri. Volim: trešnje, ringišpil, miris stranica tek kupljene knjige, sladoled od čokolade, ljude koji uvek znaju šta da kažu, leptiriće u stomaku, božićne lampice, jun i stare viktorijanske kuće sa tremom, iz filmova. Ne volim: jadikovke, čokoladu sa kikirikijem, jednosmerne ulice, slabiće, novembar, obećanja, pitu od jabuka, zvuk lokomotive i satove koji ne rade. Verujem da postoji u meni ta neka bajka svih bajki. Najlepša uspavanka za devojčice i ponekog dečaka bistrih očiju. Čudesni scenarijo za film koji nikada neće snimiti. Postoji ta priča koju uporno ne uspevam da zapišem, a dišem je. Prevrćem je po prstima, gužvam po džepovima, pa je skrivam pod jastucima. Plašim se da će se, ako je ne napišem, nekako zauvek iz mene izgubiti. I tako svakog dana dopisujem po koji red i priča nastavlja da živi...

You May Also Like