Znate one savršene porodice iz reklama za supu? Svi u ujednačenim, toplim nijansama, zadubljeni u razgovore, za punom šarolikom trpezom, nasmejani. Sećam se da sam često pomišljala: ako ste toliko prokleto savršeni, zašto jedete supu iz kesice? Jeste, ponekad sam im zavidela. Jer moja porodica nije bila ni nalik tome. Možda i jeste, pre nego što se tata iselio. Ali bila sam isuviše mala da bih upamtila.

Mi smo bili na svoju ruku; neobični, svojstveni, ponekad sasvim haotični. Puno smo se selili, puno jedni drugima dopuštali i retko smo uspevali da se okupimo za trpezom u isto vreme. Osim na čuvenim prazničnim ručkovima kod bake, svakog Božića i Uskrsa; kod te čudesne žene koja bi posramila svaku porodicu iz reklame. I koja bi, to moram dodati – pre u zemlju propala, nego da posluži kakvu supu iz kesice. Bili smo, dakle, drugačiji, svoji i često drugima potpuno nejasni. Kod nas su postojale neke druge tradicije i važili su neki drugi običaji. A kao najvažniji praznik, slavio se Rođendan.

Ne govorim o proslavama u igraonicama (toga u moje vreme nije bilo), niti o pompeznim i bogatim proslavama iz filmova. Svako od nas imao je taj svoj dan, koji smo danima ranije planirali, dočekivali, osmišljavali. Bilo je nedopustivo i nezamislivo zaspati pre ponoći uoči nečijeg Rođendana. Prštale su čestitke i zagrljaji, pokloni su se izvlačili sa skrivenih mesta po kući, čak je i tata umeo da zazvoni u ponoć sa buketom cveća za jednu od svojih devojčica. Mama bi nas izvela na svečani ručak, gde bi nam iznova pričala kako je koja od nas dve došla na ovaj svet. Kasnije bi nam u goste došla i baka, uja i ujna sa našim malim bratom, pa drugari i drugarice iz komšiluka i škole. Znam, ne zvuči ništa naročito, ali meni je to bio praznik svih praznika. Tada smo uspevali da pomirimo sve naše različitosti i da sa ljubavlju slavimo postojanje nekoga od nas. Kažem nekoga od nas, jer smo sa istom pažnjom planirali i slavili i tatin i mamin rođendan – nije to bila samo privilegija nas malih. I biće da je to jedina tradicija koju sam ponosno ponela sa sobom iz svog detinjstva…

Kad su me studije odvele u drugi grad i kad sam konačno dobila taj svoj novi početak, Rođendan je nastavio da bude jedina sasvim izvesna tačka u kojoj smo uspevali opet da se povežemo i pobedimo daljine. Moja sestra, večiti sanjar i pisac nad piscima, navikla me je da svake godine u ponoć uoči velikog dana bez daha iščekujem njenu srceparajuću čestitku, što sam ja vraćala istom merom. Ma kakve čestitke; to su bile ode, rapsodije, hvalospevi i molitve; mini-romani nakon kojih bih se smejala i plakala u isto vreme. Dala sam sve od sebe da bliske ljude zarazim tim istim poimanjem njihovog posebnog dana i mislim da sam u tome uspela.

Nedavno sam proslavila svoj 32. Rođendan. U krugu svojih prijatelja, zapravo, u dva kruga – sa jednima sam dočekala, a sa drugima ispratila taj svoj dan. I bilo je baš onako kako sam želela da bude: nasmejano, toplo oko srca, iskreno i blisko. Bilo je duvanje svećica i bila je rođendanska želja koju sam zaželela iz sve snage. Od poklona sam dobila puno slatkiša i puno divnih knjiga, i šta ćeš više… I stiglo je u međuvremenu pregršt dirljivih poruka i čestitki. Najpre onih u ponoć, kratkih i ubitačnih, pa i onih blesavih. Bila je i ta čuvena sestrina koja je stigla ranom zorom i osvetlila mi dan. I bila je, među ostalima, još jedna popodnevna, smišljena natenane, posebno draga.

Na kraju, kad su svi otišli i kad je moj dan utihnuo, opet sam, kao i svake godine, pogledala u nebo i obavila svoj razgovor sa vasionom. Pomalo rastrzana između ovoga što jesam i onoga što ću tek biti, zbunjena razlikom između ovoga gde sam i onog gde sam mislila da ću biti, konačno sam rekla:

Vidi me, svete, još sam ovde. Natežemo se ti i ja kao ona dva jarca na brvnu, već godinama. Možda si mi zato podvalio ovu prošlu, da me skineš sa grbače za svagda. Mislio si rešićeš se ove brbljivice? Nikada mi ništa nisi dao. Sve što imam stvorile su ove ruke; uvek kroz borbu, uvek na mišiće. Svuda su me odveli moji mali koraci; nikad ništa na mufte, ništa na izvol’te, ništa na sreću. Sve je zasluženo, debelo zarađeno, zavređeno i neretko preplaćeno. I neka je; moje je. Još sam ovde, čuješ li? Ne duguješ mi ništa, to što meni nisi dao udeli onima koji ne umeju da stvaraju sami. Shvatam konačno da moje pismo sa Hogvortsa možda nikad neće stići, ali ne moram da odem tamo da bih znala šta je magija. Čuvaj mi moje drage ljude, toliko bar možeš. Čuvaj mi mamu i tatu i baku, a sestru posebno – znaš da ona nije sa ove planete. Čuvaj mi prijatelje, te divne ljude velikog srca. I čuvaj mi onog mog dečaka što nosi zvezde u očima. Za mene, svete, nemoj da brineš. Još sam tu, još se smejem i još uvek slavim dan kad smo se po prvi put sreli ti i ja.

Tako, eto, ja slavim svoj Rođendan. Zarekla sam se u sebi da ću prigrliti svaku godinu koja dolazi i da se neću plašiti brzine kojom vreme prolazi. Taj jedan dan ću iznova uzimati da odam počast sebi i svojim borbama, usuđujući se da budem savršeno srećna što postojim. Verovaću da se rođendanske želje uvek i bez izuzetka ostvaruju i duvaću svećice čak i onda kada zbog svog broja jedva uspeju da stanu na tortu. Pokušajte; umesto izmišljanja načina da vratite vreme ili da ga zaustavite, uključite se u vožnju i putujte zajedno sa njim. Ne dajte svoje godine i za ime boga, ne umanjujte ih; svaka je vaša, svaka je važna i svaka zaslužuje proslavljanje. Zar ne mislite tako?

Dragana Stanić

Rođena sam u januaru 1986. godine, u ovom životu pod imenom Dragana Stanić. Kroz pisanje sam naučila da dišem, a kroz studije psihologije da posmatram svet i da ga razumem. Godine 2012. proglašena sam pobednicom konkursa za najlepše pismo inspirisano knjigom „Pismo gospođe Vilme“, a 2017. pobednicom konkursa Marijino Neotkriveno Perce, nakon čega je nastala ova kolumna. Od neostvarenih želja, posebno bih naglasila putovanje oko sveta, kućnu biblioteku od barem hiljadu naslova i jedan zagrljaj tačno skrojen po mojoj meri.

Volim: trešnje, ringišpil, miris stranica tek kupljene knjige, sladoled od čokolade, ljude koji uvek znaju šta da kažu, leptiriće u stomaku, božićne lampice, jun i stare viktorijanske kuće sa tremom, iz filmova.

Ne volim: jadikovke, čokoladu sa kikirikijem, jednosmerne ulice, slabiće, novembar, obećanja, pitu od jabuka, zvuk lokomotive i satove koji ne rade.
Verujem da postoji u meni ta neka bajka svih bajki. Najlepša uspavanka za devojčice i ponekog dečaka bistrih očiju. Čudesni scenarijo za film koji nikada neće snimiti. Postoji ta priča koju uporno ne uspevam da zapišem, a dišem je. Prevrćem je po prstima, gužvam po džepovima, pa je skrivam pod jastucima. Plašim se da će se, ako je ne napišem, nekako zauvek iz mene izgubiti. I tako svakog dana dopisujem po koji red i priča nastavlja da živi…

Komentari