Jesam, evo, očiju mi mojih. Jutros mi je najednom sinulo uz kafu. Piskaram, izmišljam besne gliste, tupim o nekakvom traženju kroz živote, a već deceniju kasnim za svetom. Stvarno, sram me bilo. Kad ja mislim da rađam tu decu? Šta ja to više tražim i čekam?

Umislila devojka da može da živi svojim nekim tempom doveka. Pa uzme da skraja nove početke na kraju svih krajeva. Osumnjičena za prelaske svih granica mašte, optužena za tvorenje priča koje isuviše dobro zvuče i zloupotrebu istih; dala sebi za pravo da bulazni o kakvim srodnim dušama tu među poštenim svetom. Ni reči joj, čak, nisu obične. Sve je kitnjasto i do zla boga preuveličano. A vozovi prolaze li prolaze…

I onda reših najzad – da, udaću se, stvarno je bilo dosta. Biće prolećna svadba, očekivano prevelika i nepotrebno skupa. Od svih tristo važnih zvanica, najmanje stotinu njih će biti tu samo da bi svojim očima videli kako sam uspela. Od barem hiljadu savršenih fotografija, probraću nekoliko desetina pogodnih za album pod nazivom Just married na društvenim mrežama. Najviše pohvala, naravno, osvojiće one na kojima sam usred poljane ili nekog parka, sa svojim mužićem – pužićem (verovatno ću morati tako da ga oslovljavam), u nekim usiljeno spontanim pozama, gde ga tobož’ vučem za kravatu ili se krijem iza drveta dok me on traži. Miliće gradom vesela kolona automobila, vijoriće se zastave, trubiće se na sve strane… Svatovi će lepo pojesti, a još lepše popiti, pa će i muzičari sasvim lepo zaraditi. I već do ponoći, onako sa ukusom, parada će se stišati i sala lagano isprazniti. Mladenci će ostati da prebroje koverte i isplate fotografa, muziku i salu. Smeštajući naposletku preostale poklone u prtljažnik auta, odvešće se svom novom životu, puni utisaka i još sa onim zujanjem u ušima, a ćutke.

Ne znam šta sledi posle toga; to znate vi, a ja ne bih da nagađam. Meni nekako udaja nikada nije bila cilj sama po sebi. Ja sam išla nekim drugim putevima i sanjala neke drugačije snove. Zaljubljena, ja nikada nisam maštala: Bože, kako bih volela da ovaj čovek potpiše da je moj. Pre je to bilo nešto tipa: volela bih da te nikada ništa ne boli. Ili: volela bih da ova sreća potraje. Kako bi bilo lepo da zajedno obiđemo planetu. Možda čak i: nadam se da će naše dete imati tvoje oči. Ali nikad, zaista nikad nisam maštala o uzimanju njegovog prezimena i statusu njegove supruge. I sigurno sam tu pogrešila, zar ne? Vi mi recite, vi znate bolje. Danak neiskustvu, greška u koracima, loša strategija, zbrka u prioritetima? Ili sve od navedenog?

Pa, eto onda, udaću se, kad vam kažem. Baš tako, na vaš način. Kažite mi samo, hoće li vam onda konačno laknuti? Recite mi, da li ću time ispuniti vaša očekivanja? Hoćete li najzad mirno spavati kada budete znali da sam spašena od sopstvenog upornog srljanja u propast? Hoćete li se krstiti u svojim malim odajama svojih malih života, zahvalni što ste u pravu bili vi, a ne ja? Jer, da sam bila u pravu, to bi značilo da vi živite promašaje, dobri ljudi… Vi, koji ste ušli u prvi voz, znajući da vas neće odvesti daleko, ali u strahu da sledeći nikada neće doći. Vi, koji svakoj ruži umete naći trnje, a svoje zapuštene vrtove čuvate u staklenicima, skrivene od tuđih pogleda. Hoću li tada prestati da vas ugrožavam? Hoće li ta burma prestati da vas žulja i steže? Da li ćete tada pogledati tog svog supružnika i pomisliti da ste ipak dobro prošli, da nije moglo bolje? I konačno, hoćete li tako odgajati i svoje kćeri, u sumanutom uverenju da se moraju udati po svaku cenu?

Jeste, kucka taj moj biološki sat. I prošli su ti neki vozovi; iz jednog sam čak u pokretu, netremice ispala. Pišem o ljubavi koja ne umire niti jenjava, sanjam te neke velike snove koji sad već žive sopstvene živote. Ne mogu da zamislim da svoj život živim sa nekim čiju dušu ne osećam kao srodnu svakim delom svoga bića. Postoji taj moj čovek, jedini i pravi, samo su nam se satovi malo posvađali, pa koraci nehotice udaljili. I nema na svetu ljubavi veće, kad vam kažem… Eto, opet ja na svoju vodenicu.

Ne brinite, ubedili ste me. Ja ću se udati, a vi ćete mirno spavati. I svi srećni.

Dragana Stanić

Rođena sam u januaru 1986. godine, u ovom životu pod imenom Dragana Stanić. Kroz pisanje sam naučila da dišem, a kroz studije psihologije da posmatram svet i da ga razumem. Godine 2012. proglašena sam pobednicom konkursa za najlepše pismo inspirisano knjigom „Pismo gospođe Vilme“, a 2017. pobednicom konkursa Marijino Neotkriveno Perce, nakon čega je nastala ova kolumna. Od neostvarenih želja, posebno bih naglasila putovanje oko sveta, kućnu biblioteku od barem hiljadu naslova i jedan zagrljaj tačno skrojen po mojoj meri.

Volim: trešnje, ringišpil, miris stranica tek kupljene knjige, sladoled od čokolade, ljude koji uvek znaju šta da kažu, leptiriće u stomaku, božićne lampice, jun i stare viktorijanske kuće sa tremom, iz filmova.

Ne volim: jadikovke, čokoladu sa kikirikijem, jednosmerne ulice, slabiće, novembar, obećanja, pitu od jabuka, zvuk lokomotive i satove koji ne rade.
Verujem da postoji u meni ta neka bajka svih bajki. Najlepša uspavanka za devojčice i ponekog dečaka bistrih očiju. Čudesni scenarijo za film koji nikada neće snimiti. Postoji ta priča koju uporno ne uspevam da zapišem, a dišem je. Prevrćem je po prstima, gužvam po džepovima, pa je skrivam pod jastucima. Plašim se da će se, ako je ne napišem, nekako zauvek iz mene izgubiti. I tako svakog dana dopisujem po koji red i priča nastavlja da živi…

Komentari