Totalna anestezija nosi taj naziv zbog mraka. Totalnog. Onog što te obuzme kompletno. To je mrak koji se grli sa zaboravom. Valjda se zato retko ko seća svega onog što se desi dok dejstvo anestetika traje. A dešava se svašta, verujte mi na reč.

Postoje dve vrste ljudi. Oni koji veruju u anđele i oni koji su zaboravili da anđeli postoje. Samo ovim prvima priznam da su se naši anđeli sreli na obali reke u zoru. Moj je sedeo povijenog srca i raširene duše i čekao. Da se desi susret ljudskih duša. Onaj koji će prema svim kosmičkim valutama biti sudbinski i za ceo život.

Kako to znam, pitate se? Tako sto mi je moj anđeo rekao.

Naši anđeli su se sreli na obali reke u zoru. Moj je sedeo povijenog srca i čekao, tu je počelo i moje čekanje Njega. Kada su kraj vode zazvonila krila, zagrlile su se dve anđeoske ljubavi i tako se rodila ova naša. Ljubav. Neprevodiva anđeoska valuta.

Postoje dve vrste ljudi. Oni koji veruju u anđele i oni koji su zaboravili da anđeli postoje. Ovim prvima je lako objasniti zašto mi je i pre rođenja bilo jasno da nas ljubav neće zaobići. Da ćemo biti neraskidivo povezani i zašiveni jedno za drugo. Da ćemo se sresti na običan, dečiji način i ostati zauvek u neobičnoj dečijoj igri. Jer je takav bio anđeoski dogovor. Zbog ovih drugih pišem ovu priču.

Tog jutra sam otvorila oči i videla jasno gde se noć završava. Na prozoru je sedeo anđeo. Krila je sakrio iza zavese, a pogled u nekoj od pregrada mog srca. Medicinska sestra mi je rekla da sam se probudila iz anestezije. Bilo je dovoljno da trepnem i da vidim taj trenutak. Da vidim zoru u kojoj moj anđeo otvorene duše sedi na obali kraj vode.

“Samo ovako pristani da voliš”, čula sam reči bez glasa i ispred mene se razlila slika.

Videla sam: kad se anđeli dogovaraju, to se čuje kao izlazak sunca, kao rađanje vetra na površini mora. Njihove misli se grle kao naše ruke. Njihove ruke se miluju kao naša srca. Kad pogledom zapečate dogovor – mi škljocnemo u poljupcu. Nebo to čuje kao probijanje biljčice iz tla. Nebo to vidi kao rast prema Suncu. I onda pusti da Sunce sija, a nas da se ljubavlju grejemo. Anđeli se tad smeškaju.

“Samo ovako pristani da živiš”, ponovo sam se kupala u bezglasnim rečima svog anđela. “Postoje dve vrste ljudi. Oni koji veruju u anđele i oni koji su zaboravili da anđeli postoje. U redu je čak i da se napraviš da si među ovim drugima. Vaše doba je neko čudno doba, kad je bezbednije ćutati i ne verovati u čuda. Lakše vam je sakriti se od ljudske zlobe i zavisti nego je pobediti. Zapamti: ljubav je najjače oružje, ali je ne treba trošiti na uzaludne borbe.”

Lebdela sam pokraj mekanih krila i još mekših reči svog anđela. Nisam bila sigurna gde šetamo. U glavi mi je odzvanjao glas medicinske sestre.

“Probudite se, probajte da gutate. Operacija je završena.”

Na strani razuma su bile sve one odrednice iz medicinskih priručnika koje su pratile i opisivale opštu anesteziju. Na strani srca je bila neverica da je sve samo halucinacija.

Postoje dve vrste ljudi. Oni koji veruju u anđele i oni koji su zaboravili da anđeli postoje. Izaberi da živiš neokrnjena podelama i tuđim mišljenjima, moj anđeo me je milovao svojim mislima.

Tada mi je pokazao put kojim smo iz raja izašli. Onog jutra kad su se naši anđeli sreli i mislima zagrlili. Možda bi se to na nekoj drugoj obali i pored neke drugačije vode čulo kao lepršanje belih krila, kao komešanje mekog perja, kao bezdodirno golicanje duša. Ovako je treperilo kao anđeoska pesma.

“Slušaj kako izlazi sunce. Nastupa vaše vreme, vreme da stvorite svet. Onaj svet u kome se samo volite. U kome ljubav samo to i znači: prepoznavanje i (pre)davanje. U kome se posle skoka dočekaš na dušu. I ništa te ne boli. Samo na takvu ljubav smete da pristanete. Nije važno šta drugi misle i kažu.”

Odjednom, okupala me je svetlost. Nadošla je poput reke kraj koje me je moj anđeo držao za ruku. Poklopila me kao talas. Na trenutak sam zatvorila oči i sledeće što sam videla bio je mrak. Totalni mrak.

Setila sam se, totalna anestezija nosi taj naziv zbog mraka. Totalnog. Onog što te obuzme kompletno. To je mrak koji se grli sa zaboravom. Ali ja nisam zaboravila.

Postoje dve vrste ljudi. Oni koji veruju da je ova priča istinita i oni koji su zaboravili da istinska ljubav postoji. Ovi prvi se smeškaju sve vreme. Ovi drugi ne čuju da njihovi anđeli plaču.

I postojimo mi. Nama se ljubav desila. Mi smo se ljubavi desili. Jer je takav anđeoski dogovor.

Srbijanka Stanković

Aska – crna ovca i pisac. Kalinina i Lazarova mama. Zaljubljena u Žmua i život. Jednostavna kad treba. Snažna dok sanja. Raste iznutra.

Budna već tri veka.

Komentari