Nekad je sreća bila mala stvar. Dostižna i jednostavna, ako ništa drugo. U vremenu kada su slobode pojedinca imale više ograničenja nego danas, paradoksalno, ili potpuno logično – sreća je bila gotovo sasvim opipljiva. Lestvica je bila postavljena niže, uistinu. Ali, da li to znači da smo sa dobijanjem ličnih sloboda, pre svega slobode izbora, postavili tu lestvicu previše visoko? I čak i tad, kad je dostignemo, da li je zgrabimo ili samo pomeramo tu lestvicu još više? Umemo li uopšte da budemo srećni?

Godinama već, s vremena na vreme, nagovorim svoju baku da mi iznova prepričava svoj život i svoje odrastanje. Lice joj se ozari čim zakorači u tu aleju uspomena, a ja dugo posle sebi obećavam da ću jednom tu priču posložiti na papir i ukoričiti je, da se ne zaboravi. Život bez previše izbora, sasvim dovoljno začinjen nepravdom da bi se spajanje kraja sa krajem moglo nazvati čistom umetnošću. Pa ipak, dok mi priča, u njenim rečima nema ni trunke gorčine, niti zameranja. Deluje čak kao da je umela da bude itekako srećna u tom scenariju koji joj je podvaljen.

Jeste, tu priču ljubomorno čuvam, jer zaslužuje mnogo više od par stotina reči, ali zarad poređenja je moram bar načeti ovom prilikom. Rođena je uoči Drugog svetskog rata kao peto dete radničke porodice u malom selu u Vojvodini. Ne mogu reći da je bila neželjena, jer je već treće dete bilo neželjeno; ona je bila čak potpuno nepotrebna, koliko god to surovo zvučalo. Naučena na rad od malih nogu, sa završenom osnovnom školom, već sa šesnaest godina zaposlila se u seoskoj fabrici. Udala se početkom svojih dvadesetih, naravno, ne za onoga koga je srce izabralo. Preselila se u grad i čitavih trideset godina radila u istom preduzeću. Podigla je dvoje dece, radila više poslova istovremeno, u međuvremenu pohađala razne kurseve, vodila domaćinstvo i uzimala sa zahvalnošću sve ono što joj je život na kašičicu davao. Ostala je bez muža u svojoj pedeset trećoj godini i, do danas, čitavih dvadeset sedam godina kasnije, nije se udala ponovo. Prava ljubav, studije, karijera, put oko sveta – sve su ovo strane reči u njenoj priči. Dakako, bila su to neka druga vremena…

Neki baner What Do Women Want, Fine Jewelry

Ono što naš generacijski jaz najviše produbljuje je samo shvatanje života. U njenom vremenu čovek se pitao šta on može da učini za svet, dok se danas pitamo šta svet može da učini za nas. Da se ovi današnji borci za slobodu ne uvrede, ali, koja je to sloboda koju nemate? Slobodni smo da se školujemo po želji, da stupimo u brak ili ne, da rađamo decu ili ne. Možemo da budemo šta god hoćemo, da kažemo šta god hoćemo, da nosimo šta god hoćemo. Imamo svakodnevni instant pristup moru informacija kroz ovaj prozor u svet, zvani internet. Neću se baviti cenzurom, političkim aferama, nezavidnom ekonomskom situacijom, ni feminizmom. Polazim od sebe i tvrdim: imam izbora. U krajnjoj liniji, ako ovde i nemam, uvek mogu otići negde drugde. A nije li i to vid slobode?

Ali, da se vratimo na sreću. Poznajete li srećne ljude? Ispunjene, ostvarene, zadovoljne? Nekad je za sreću bila dovoljna hrana na trpezi, krov nad glavom, dobro zdravlje. Niska lestvica, beše? Ali šta je dovoljno danas da budete srećni? Statistika kaže da milion ljudi godišnje oduzme sebi život, na svetskom nivou. Na našim prostorima, svaki četvrti brak se završi razvodom. Više se dece rađalo za vreme ratova nego danas, a stopa nezaposlenosti je petnaest posto i raste. Je li to naša slika? Zar sad, kad možemo da biramo, ne umemo da izaberemo?

Da krenemo od brakova – koliko razvedenih ljudi poznajete? Pa onda, koliko njih poznajete koji su u braku, a nisu verni svojim supružnicima? Uvek sam prva za razvod kad se ljudi nepovratno izgube, ali ko se danas zaista bori da opstane u braku, a ko odustaje iz prve? Čast izuzecima, ali statistika je rekla svoje. Možda probirač zaista naiđe na otirač? Ili su došla takva vremena da smo brak kao ideju, zajedno sa monogamijom, jednostavno izgustirali i prevazišli? Hajdemo dalje.

Koliko od nezaposlenih ne radi zato što uistinu ne može da nađe posao, a koliko zato što ne želi da radi? Koliko samo ljudi poznajete koji, tražeći posao u struci, odbijaju da rade bilo šta mimo toga? Neko će reći – blago našim matorcima, oni su radili ceo život u istoj firmi. I jeste, blago njima, ali šta su radili? Bili su radnici u pogonu i činovnici, bili su poštari i sekretari, poljoprivrednici i trgovci, bili su mesari i obućari i stolari i krojači. Vi biste danas da budete direktori, menadžeri, umetnici, preduzetnici i IT stručnjaci. I to je sjajno, bravo za vas, tako i treba, ali čemu onda poređenje? Oni su prodavali hleb, mi danas prodajemo maglu. I opet smo nesrećni.

Da ne bude nesporazuma, pozdravljam svaku ambiciju, kao i sve velike snove koji opstanu u vama čak i kad odrastete. Prirodno je i normalno uvek težiti ka boljem i lepšem i berićetnijem. Ali nisu li naša htenja malo otišla dođavola? Želite da radite posao koji će vam donositi što više novca, i dobro, njega nikad dosta, jasno je kao dan. Ali nije ni to dovoljno, želite da vas taj posao ispunjava. Želite da se kroz njega ostvarite, da vam svakodnevno predstavlja izazov, da tamo primenjujete svoja silna znanja sa studija. Mada, ne sme da bude previše stresan, to nikako. Onda, kad malo bolje razmislite, hteli biste i da vam šef ne sedi previše nad glavom, a kad već možete da birate, da su vam i kolege svi odreda fini i zanimljivi ljudi. I da vas vole, razume se, jer vam ne trebaju konflikti u životu. Hteli biste i brzo da napredujete, jer, ta firma je samo na vas čekala svih ovih godina. Leglo bi vam i da vam kancelarija bude blizu kuće, da se ne cimate previše sa prevozom, a ako baš bude daleko, da vam se to sve lepo plati. Najvažnije, to mora biti posao od ponedeljka do petka, od osam do tri i bez prekovremenih sati. Radni vikendi ne dolaze u obzir. Kad dođete kući, onako umorni od silnog rada, mora da vas čeka skuvan ručak. I ako ste već u braku, taj vaš supružnik bi morao da bude pun razumevanja i nežnosti, pa da vas dočeka raširenih ruku i sa osmehom na licu. Ako još imate i decu, bilo bi poželjno da budu mirna i tiha, da pošteno odmorite posle ručka. I možemo tako u nedogled…

Dozvolite da vam nešto otkrijem: svet vam ne duguje ništa. Dobili ste tih svojih pet minuta na njegovoj pozornici i na vama je kako ćete da ih iskoristite. Svako sebi bira, pa makar iznova odabirali jurnjavu za uspehom, novcem i priznanjima. Ali probajte, ako ikako možete, da ne zaboravite da tragate za srećom. Samo, znajte da se do nje jako retko dolazi kroz novac, a još ređe kroz posao koji radite. Sreća je uvek nepogrešivo vezana za druga ljudska bića. Sve što imate, sve što postignete – ne vredi ama baš ništa ako to nemate sa kim da delite. Dodajte tu i malo gumenih bombona, vetra u kosi, poljubaca u čelo i koji kikot na jastuku. Tako malo, a pametnom dosta. Jer sreća hoće da se sakrije u malom; u tome i jeste njena veličina… Probajte to da zapamtite.

Dragana Stanić

Komentari

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.

Neki baner
Neki baner Free Shipping on ALL cosmetics products!!