Mama u štiklama

Recite mi, onako iskreno, koliko ste se ličnog nekog zadovoljstva odrekle zarad majčinstva? Da li ste ostavile neke dugo sanjane snove, da li ste promijenile neke uobičajene rutine koje ste njegovale i koliko ima tih nekih sitnih ličnih zadovoljstava koje ste jednostavno zanemarile jer smatrate kako to ne dolikuje jednoj majci? Ili možda neko oko vas to smatra?

Prije nego sam postala majka bila sam djevojka koja je voljela da se sređuje. Veoma mi je bilo bitno, ne nužno ili neophodno ali naprosto sam uživala u sređivanju i nošenju visokih potpetica. One su mi oduvijek bile simbol ženstvenosti i samo sam zbog njih voljela što sam žensko. Obožavala sam onaj zvuk njihovog odzvanjanja niz ulicu i to čisto zadovoljstvo ženske samodopadnosti koje bih osjetila kada bi ih nosila.

Iz nekog nejasnog razloga kada bih nosila potpetice bila bih samouvjerenija, smjelila i jednostavno žena koja je zadovoljna sobom i dovoljna sama sebi.

Mislim sve su to neki psihički momenti ali samo sam htjela da vam dočaram sliku tog nekog osjećaja koji sam imala. E sad kad sam ostala trudna bilo je sasvim razumljivo da treba da nosim neku udobniju i prizemniju obuću pošto se moje tijelo u potpunosti mijenjalo te sam tako i radila naravno. Ne zbog toga što bi mi neko nešto rekao već jednostavno sam bila odgovorna osoba koja je znala šta treba a šta ne. Tako da sam brižljivo sredila svaku svoju cipelu, sandalu i čizmu i lijepo ih spremila da me čekaju. Međutim, da budem iskrena jedva sam čekala da ponovo dođe taj trenutak da ih obujem. I zaista, godinu dana ih nisam obula, nijedne. Čak i više od godinu, a to mi se činilo jako dugo da sam čak pomislila da postoji mogućnost da više uopšte ni ne znam da ih nosim ili da se krećem u njima onako kako treba.

Naravno da sam znala. Osjećaj je bio božanstven. Međutim ono što je bilo kako ne treba nisam ja, niti moje cipele koje su hvala dragom Bogu i dalje odgovarale mome stopalu, već ljudi oko mene! Reći ćemo da nisu baš blagonaklono gledali u mome pravcu dok sam zveckala asfaltom gurajući kolica. Pogledala sam se u odraz u prolazu i zaista nisam naišla ni na šta toliko začuđujuće da bih zavrijedila takve reakcije. Dakle u čemu je onda problem?

Što, zar me je majčinstvo trebalo učiniti “manje ženom”? Zašto molim vas? Pa ja se nikad u životu nisam više osjećala kao žena! Da li bih bila “bolja majka” da sam izašla raščupana u isflekanoj trenerci i u klompama? Pretpostavljam kako bih tada bila “više” žena i “više” majka, zar ne?

Zašto bi žena trebalo da se ponaša ikako drugačije od onoga kako želi? Postoji li ijedan korektan razlog da ne obuje te proklete lijepe cipele ako se sasvim dobro snalazi sa bebom u njima? Ili šta, problem vam je da vidite neku tamo mamu u nekom “dobrom” izdanju? Pošto su žene ili za “držanja” kod kuće ili “roba” na tezgi? Poštedite me molim vas. Sexy mama je sasvim okej. Sexy mame su skroz kul!

Ne shvatam zašto se očekuje da žene promijeni svoj život drastično zato što se ostvarila u ulozi majke. Ne shvatam ili odbijam da shvatim, nisam sigurna i nije uopšte ni važno. Muškarac to ne mora, on nastavlja da radi sve što je radio, njegova dnevna rutina ostaje ista, navike ostaju iste, potrebe možda malo variraju pa priželjkuje nešto više sna kako godine idu, ali u suštini on ništa ne mijenja! On neće biti ništa lošiji otac nego što jeste ako nosi poslovne cipele. Ako ne dođe kući na vrijeme. Ako ne izlazi za bebom i mamom. Ako radi. To je sve u redu.

A žena u potpeticama nije? Dajte, ko je tu lud? Dijete je došlo da upotpuni svijet koji je već postojao. Da ga sredi, da se prilagodimo situaciji i usaglasimo potrebe sa mogućnostima, no nikako beba nije došla zato da bi žena potpuno zaboravila ko je i šta je bila, šta je voljela i totalno postala samo hodajuća hrana. Šta, treba da zaboravi da postoje te divne čizme na koje je ne tako davno dala pola svoje plate zato što se tamo nekome ne sviđa gledati mamu kako u njima gura svoju bebu? Znate šta? Zaboravite vi na te ideje da mene nećete vidjeti u takvom izdanju. Znate zašto? E pa zato što, vidite, upravo u tim štiklama ja mogu i ono što vi ne možete ni na dvije bose noge!

Zašto se očekuje totalna transformacija nakon porođaja? Zar ne bi trebalo biti lijepo i pohvalno kada jedna mlada mama uspije malo i sebe da dovede u red i u mora obaveza uspije da ubaci mrvicu vremena za sebe? Zar ona nema pravo da makar i koji sat ponovo bude samo žena?

Da bude sebi lijepa, da ne bude ubljuckana, flekava i raščupana? Zar stvarno treba da zaboravi šta je samo da bi je drugi potvrdili kao dobru majku? E pa znate šta? Ne mora! U svom tom haosu prilagođavanja na novi životni ritam ona nema mnogo prilika osjećati se lijepom. Zato, molim vas, idući put prije nego krenete komentarisati odjek potpetica neke mame, dobro promislite. Možda to baš ja hodam. A s obzirom na količinu vremena koje provedem odmarajući zaključićete lako da nisam baš raspoložena. Pa zato, bolje je držati jezik za zubima zar ne?

Aleksandra Bursać

Komentari

Aleksandra Bursać

Volim pisati i pišem od kad znam za sebe. Pisanje je lijek za dušu , a ovdje pričam kako je to biti žena, majka, supruga, domaćica, a opet imati snove i želje i sve te osobe spojiti u jednu.

You May Also Like

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.