Da li znate da smo jedinstveni po količini i sastavu psovki u našem jeziku? Kod nas se psuje sve redom. Bog, majka, sestra, brat, hljeb, sunce, pogača, kuruza, ljevača, pita, kućni prag. Uopšte nema ograničenja. Dakle, slobodni ste opsovati što god vam padne na pamet. Da, zaista smo unikatni. A da li ste znali da kad nas posjeti neko iz neke druge države, te se vrati u svoju zemlju, jedino što nauči od naših riječi bude obično neka sočna psovka? Zaista se znamo pokazati kao domaćini, zar ne?

Kada naše dijete progovara, u barem jednom od deset slučajeva prva riječ mu bude psovka. Fascinantno zaista.

Jebiga. Ups.

Ne zaista, nema ništa ružnije od takvog narušavanja jezika. Mi naravno idemo do krajnjih granica pa smo napravili pravu umjetnost što se psovanja tiče. “Jebiga” je sastavni dio  svake rečenice i jednostavno objašnjenje na mnoštvo pitanja koja obično iziskuju daleko duži odgovor. No kad odgovoriš sa “jebiga” sve je rečeno. Nešto tip: pa zašto si to uradio, a ti odgovoriš “Pa jebiga” i to je to. Sve si objasnio.

Zašto je kuća u neredu ” Pa jebiga…“. Mogao si to da uradiš drugačije,  “Jebiga“. Pa, baš tako, jebiga.

Ni jedan jezik, ni jedan drugi narod nema toliko ružnih riječi. Kad bi sastavili sve jezike svijetam, mislim da ne bi uspjeli sakupiti toliko psovki koliko ih ja sad mogu izvući iz rukava što se našeg jezika tiče. Gle ovo, u Krajini psuju “kolac na kome je Isus/Muhamed vezao svoju mazgu“. Negdje sam čula da Hercegovci psuju supu od Isusovih kostiju. Mislim, strašno.

Ono čega mi kao narod nismo svjesni jeste to da naše izražavanje govori o tome kakvi smo. Dakle svaka osoba, svaki pojedinac predstavlja sebe i svoju ličnost načinom na koji govori. Iz toga zaključujemo da psovanje dosta govori o nama, zar ne?

Ono što je strašno jeste to da oko nas svi psuju, pa ti se ta psovka čini normalna. Uopšte ne zvuči kao nešto pogrešno iz čistog razloga što je prešla u naviku. Ali u nekim normalnim okolnostima bi ti jako zaparala uho. Ja iskreno čvrsto vjerujem da velika većina ljudi psuje samo zato što se stopila sa okolinom, a ne  jer to radi namjerno. To je jedan instikt, prilagođavanje okolini, da budeš jedan od njih. Međutim, ovo sa psovanjem ne bi tebalo da je tako. Kad psuješ znači da ne poštuješ svog sagovornika, a ni sebe samoga. To takođe govori o tome kako neke stvari obezvrednjuješ , nekoga omalovažavaš ili vređaš. Nije nimalo ugodno birati riječi u rečenici koje su lijepo izgovorene i smislene, a kad se izbace psovke ostane samo neka hrpica nekih nepovezanih stvari. Međutim, iako je sve tako crno naizgled, zapravo i nije. Veliki je broj i onih koji ne psuju i zapravo to nije uopšte teško. Baš naprotiv vrlo je jednostavno. Stvar odluke, odlučio sam da ne psujem. Odlučio sam da ne kvarim svoj vokabular i ne kvarim svoju ličnost prostaklukom. Odbijam da ga govorim ali i da ga slušam. Nije tako teško zar ne? Međutim iziskuje razmiljašanje! A to je ono što je našim ljudima mrsko, ne da im se misliti o onome što govore, jer mi smo takav narod, mi najviše volimo pričati bez da mislimo o onome izrečenom.

Mlađe populacije psuju jer misle da je to “cool”, dok neki psuju samo zato što misle da će tako djelovati odraslo. Ali nije tako, uopšte nije. Slušajući onoga ko psuje ti ga odmah okarakterišeš kao ili nepismenog ili nekulturnog i uopšte mu ne daješ šansu da ti pokaže možda nešto što ima. Možda je pametan, možda inteligentan ali psovke su mu oduzele svaku šansu. Psovanje je odraz lijenosti, nemara i nemaštovitosti te takav govor bez ikakve sumnje utječe na naš um. To niste znali? Šta sada mislite o psovanju?

Ako ste čitajući ovaj tekst shvatili da i vi sami previše psujete, u redu je, za vas ima nade. Ako pak mislite kako se ovo ne odnosi na vas, uzmite papir i olovku i zamolite nekoga iz vaše sredine da zapiše svaku psovku koju izgovorite u narednih sat vremena. Ako vas rezultat iznenadi, vratite se ovamo. Ako ostane prazar papir, svaka vam čast budite nam podrška i dajte savjet. Što uraditi?

Prvo ćemo da se obrazujemo. Riječ “psovka” znači “govoriti nekome kao prema psu”. Psovke koristimo za izražavanje ljutnje, iznenađenosti, bijesa, iznerviranosti, ali i zadovoljstva, sreće i veselja. No, više od svega, psovke se koriste za vrijeđanje i naglašavanje pojedinih dijelova iskaza. Sad kad znamo šta je u stvari psovka biće nam lakše da istu odstranimo iz naših usta. No hoće li? Evo ja sam se već četiri puta suzdržala da ne napišem “jebiga” dok sam kucala zadnjih par pasusa. Tek mi sad postaje jasno koliko zapravo velik problem imam sa psovanjem, a budimo iskreni ja sam “Mala maca” za pojedince. Moje “jebiga” je toliko nevino i beznačajno kad se vidi šta se se psuje. No višak je. Ružno je i želim da ga se otarasim. Međutim kao i svaka druga priča i ovdje imamo drugu stranu medalje. Moram biti iskrena, ponekad kad izgovorim hrpu psovki i ružnih riječi u datom trenutku ja se osjećam puno bolje. Kao da djeluju oslobađajuće, kao da uspijem izbaciti bijes koji osjećam i riješim ga se. Primjer kada se posvađam sa mužem pa u agoniji ljutnje mu kažem da je sve i svašta, nabrojim sve moguće domaće životinje koje mi padnu na pamet i ostalo. E sad, ako odlučim izbaciti te riječi iz svog rječnika moraću pronaći drugačiji način da se svađam. To je već komplikacija.

Iskreno, nikome ne možemo zabraniti ili natjerati ga da promijeni svoj način života ili izražavanja, ali se nadam da mogu  barem kod nekih probudim svijest o njima samima. Radite na sebi, trudite se biti bolji, ne gori.

 

Psovanje vas ne čini boljom osobom, čini da djelujete mnogo neobrazovaniji i nekulturniji nego što jeste. Dakle, zajedno ćemo. Bez psovanja.

 

Nije džaba narod govorio “Ispeci pa reci”. Znači samo uključi mozak i biće OK.

Aleksandra Bursać

Komentari

Volim pisati i pišem od kad znam za sebe. Pisanje je lijek za dušu , a ovdje pričam kako je to biti žena, majka, supruga, domaćica, a opet imati snove i želje i sve te osobe spojiti u jednu.

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.