Nova sam u ovom svetu objavljivanih autora. Tek desetak mojih tekstova ugledalo je svetlost dana. Svet pisanja je već nešto drugo; tu se komotno baškarim. Već deceniju i po čuvam u svojoj arhivi na stotine priča. Pitaju me često šta sam čekala do sad. Ne znam šta bih im odgovorila. Uistinu, lako je moglo da se desi da moje priče nikad ne budu objavljene. Možda zato što gladan čovek ne razmišlja previše o umetnosti. Možda jer mi ozbiljno manjka takmičarskog duha. Ili mi moderni pravci književnosti ne leže baš najbolje? Svakako zato što mi nikada nije bila potrebna potvrda sveta da sam pisac, jer to jesam, sa publikom ili bez nje.

Stvaranju se uvek okreneš zbog sebe samog. Često iz onog pritiskajućeg osećaja da te svet ne razume, pokušaš naprosto da se izraziš na neki drugi način. Uzmeš šaku tih svojih emocija, pa ih baciš na papir, ili platno, pomešaš ih sa glinom pa ih prevrćeš i oblikuješ, ili ih pustiš niz žice da malo dobiju svoj glas. Tako preživiš, tako uspeš da držiš glavu iznad vode.

Otkriću vam jednu javnu tajnu: okidač za stvaranje neretko je bol. Sreća je da se odživi i da se upija, ali patnja je ta koja iskleše najbolje stvaraoce. Ne sve, ali najbolje da, čak će i istorija to potvrditi. Zato ja volim da posmatram umetnike kao male alhemičare; uzmu svoj oblak tuge, pa od njega stvore plamteće sunce.

Postoji ta određena doza odgovornosti kad počneš da stvaraš za druge, a ne samo za sebe. Na tebi je da svojoj tvorevini daš nijansu i da odrediš koje ćeš emocije pobuditi u onima kojima je otkrivaš. I tu dolazimo do mog problema sa modernim pravcima pisanja. Danas je moderno biti žestoki kritičar; onaj bez trunke razumevanja, bez ikakvog pardona. Nemojte me pogrešno shvatiti, ja sam uživo jedna mala drznica koja uvek kaže ono što misli, pogotovo onda kada me ne pitaju. Prevrnem očima, i odbrusim, i naljutim se i opsujem itekako. Ali to je jedan sasvim drugačiji svet od sveta pisanja. To je svet u kome je umetnost pregurati dan. Gde su emocije prigušene, a glava vodi priču. Gde imaš hiljadu i jedan zadatak, hiljadu i jednu odluku, hiljadu i jednu obavezu. Gde telefoni besomučno zvone, automobili nesnosno trube i svi negde jure, žure i kasne. Onda dođem kući, udahnem duboko, otvorim svoj prozor u svet i naletim na gomilu tekstova koji nekog pojedinca ili grupu pojedinaca pljuju, polivaju, osuđuju, nipodaštavaju. Konstruktivnu kritiku mogu da razumem i često je koristim. Ako misliš da imaš bolju ideju kako bi nešto trebalo da funkcioniše, samo napred! Ljubitelj sam i kvalitetne satire koja svoju kritiku iznosi dovitljivo i uz tačnu meru cinizma i humora. Ipak, nezamislivo mi je da sednem ispred tastature sa idejom da svojim pisanjem nekoga izvređam. Sa namerom da se neko oseti ružno nakon čitanja. Koliko god to imalo prođu kod publike i bilo moderno u datom trenutku.

Zatim dolazimo do idućeg problema- mog ozbiljnog nedostatka takmičarskog duha. Slično je kao onda kad sam kao mala trenirala gimnastiku: osećala sam se dobro, ispunjavalo me je, ali sam onda morala da budem bolja od drugih devojčica. A mene to naprosto nije zanimalo. Ovde je situacija drugačija, naravno, ali je isti princip primenljiv. Nijednog autora ne smatram konkurencijom. Zapravo, obradujem se kao malo dete kad otkrijem nekog čiji mi stil pisanja leži. Čak navlačim sve svoje prijatelje da zaprate sve te divne autore koje upoznam, kao veliki ljubitelj pisane reči. Ni plagijatima se ne opterećujem, jer verujem u to da čitalac uvek prepozna iskrenu emociju. I verujem da smo koliko god slični, svi sasvim dovoljno drugačiji da bismo čak i identičnu temu umeli da obradimo na bezbroj različitih načina.

Znam da naivno zvučim. Nisam (još uvek) blogerka i ne znam da li ću to biti. Nisam ni „influenserka“ ni „jutjuberka“, a sa svojih desetak objava, na stotine arhiviranih priča i dve nedovršene i neobjavljene knjige- nisam ni poznata, ni priznata, a ni velika. Ali sam pisac, bez daljnjeg. Makar nikad više ništa ne objavila, pa se sreli slučajno za trideset godina- opet bih rekla isto. Igrom slučaja sam sad usred tog nekog velikog blogerskog tržišta (jer mi od svega napravimo tržište), gde se kao na kakvoj aukciji zbraja ko je dobio više, a ko manje (lajkova i šerova), a naizgled najbolje prolaze oni najsuroviji, najdirektniji, buntovnici bez razloga i soljači pameti. Stoga ću po njihovoj recepturi, a i dalje po svojim principima, uzeti sa police svoj sopstveni slanik za pamet (jer svi negde imamo bar po jedan), pa ću se ovako mala obratiti njima velikima.

Volim svoje pero da posmatram kao neku verziju čarobnog štapića. Imam taj dar da opore priče prekrojim u uspavanke; uzmem svoju tišinu pa je obučem u šapat ili zvižduk, skinem svoj crni oblak pa ga golicam dok ne stvori dugu, obgrlim svoju prazninu dok iz nje ne iscedim barem jezero lepih reči. I ponizna sam pred tim svojim darom. A kako to da vi niste? Imate to neverovatno umeće stvaranja, a vi birate da stvarate tišinu iznad tišine, mrak iznad crnih oblaka, bezdan u praznini. Sve je manje lepog na ovom svetu. Pa kad već stvarate, zašto ne stvarate lepo? Naravno da nije sve cveće i proleće, naravno da ste i vi samo ljudi. Nekad povređeni, nekad ljuti, nekad uvređeni ili ostavljeni ili usamljeni. Nekad pobeđeni i neutešni. Ali vaš glas je taj koji se čuje. Vaše reči dopiru do gomile drugih – povređenih, ljutih, usamljenih. Gde je onda svetlo na kraju tunela između tih vaših redova? Gde je nada, uteha, razumevanje? Kad su ti pojmovi zamenjeni samoljubljem i hvalospevima, vređanjem i omalovažavanjem? Nabrajanjem svega što ne valja i što nam smeta meni deluje kao ono što narod naziva presipanjem iz šupljeg u prazno. To ne znači da ste kvalitetni autori, već samo da imate dobru moć zapažanja.

Da se ne lažemo, nitko od nas neće promeniti svet. Ni daleko značajnijim stvaraocima to nije pošlo za rukom. Uz malo sreće, možemo tek da ga ukrasimo, obeležimo, na trenutke osvetlimo. I ja biram da budem to svetlo. Sićušno, treptajuće, ograničenog opsega, ali ipak svetlo. Možda neću pobediti mrak, ali ga sigurno neću činiti još mračnijim. To je najmanje što mogu. I kad me jednom poklopi vreme, pa se osvrnem, neću se stideti nijedne svoje pisane reči. Jer ću znati da svojim pričama nikada nisam nikog obezvredila. Ostaje samo pitanje da li i vi možete da kažete isto.

Jer, kao što vidite, i kritika može da se uputi lepo, dostojanstveno i sasvim skromno. U slučaju da niste znali. Probajte, možda vam se i dopadne.

Dragana Stanić

Komentari

Rođena sam u januaru 1986. godine, u ovom životu pod imenom Dragana Stanić. Kroz pisanje sam naučila da dišem, a kroz studije psihologije da posmatram svet i da ga razumem. Godine 2012. proglašena sam pobednicom konkursa za najlepše pismo inspirisano knjigom „Pismo gospođe Vilme“, a 2017. pobednicom konkursa Marijino Neotkriveno Perce, nakon čega je nastala ova kolumna. Od neostvarenih želja, posebno bih naglasila putovanje oko sveta, kućnu biblioteku od barem hiljadu naslova i jedan zagrljaj tačno skrojen po mojoj meri. Volim: trešnje, ringišpil, miris stranica tek kupljene knjige, sladoled od čokolade, ljude koji uvek znaju šta da kažu, leptiriće u stomaku, božićne lampice, jun i stare viktorijanske kuće sa tremom, iz filmova. Ne volim: jadikovke, čokoladu sa kikirikijem, jednosmerne ulice, slabiće, novembar, obećanja, pitu od jabuka, zvuk lokomotive i satove koji ne rade. Verujem da postoji u meni ta neka bajka svih bajki. Najlepša uspavanka za devojčice i ponekog dečaka bistrih očiju. Čudesni scenarijo za film koji nikada neće snimiti. Postoji ta priča koju uporno ne uspevam da zapišem, a dišem je. Prevrćem je po prstima, gužvam po džepovima, pa je skrivam pod jastucima. Plašim se da će se, ako je ne napišem, nekako zauvek iz mene izgubiti. I tako svakog dana dopisujem po koji red i priča nastavlja da živi...

One thought on “Kad već stvaraš, stvaraj lepo”

  1. Predivno napisano.Sve je vise ljudi koji svoju ,,popularnost” dobijaju vrijedjanjem drugih.Rijetki su oni koji svojim radom doprinose svijetu.Takodje,svidja mi se to sto ne tezis tome da te drugi prihvate i priznaju kao pisca.To pokazuje da volis ono sto radis,pa imala ti publiku ili ne.Takodje sam nova na blogu,koji sam otvorila zbog sebe,a ne jer tezim da mi drugi aplaudiraju.Svaka cast.❤

    Moj blog: http://sweet-dreams-14.blogspot.com/?m=1

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.