Stojim na bojištu najvećeg rata u istoriji mene. Sva moja Ja leže pokošena ispod mene, obilazim ih i mazim, ljubim im uplakana lica i gledam ih tužno. Tu sam ja kao dete, kao čovek, kao prijatelj, kao ljubavnik. I svi su mrtvi. Pokosilo ih je najsmrtonosnije oružje koje jedan čovek može da upotrebi protiv drugog čoveka. Ravnodušnost.

Ravnodušnost je atomska bomba ljudskih odnosa.

Nema tog osećanja koje tako lako ubije čoveka kao ona, ni mržnja joj nije ravna, mržnja je mlađa sestra ravnodušnosti, mržnja boli ali ne ubija, mržnja ostavlja prazan hod da se nadaš da nekada možda i može da se pretvoti u ljubav, sa ravnodušnošću nema praznog hoda, ona je bolno direktna, ona ne nudi nadu već samo hladnu oštricu mača, koja reže grkljan i gura te u provaliju sopstvenog postanja da se obeznanjen od bola batrgaš. Ležem na pod suštinski Ja pored svih mojih arhetipova, osećam miris mojih užeglih snova, zaudaraju na propalu ljubav i jalova davanja. Dižem pogled i vidim obrise neba, po prvi put posle dugo vremena jer sve u šta sam gledao je bilo u tebe i ono oko tebe, izgubio sam iz vida ptice i letove, neba prošarana avionima i oblacima i shvatam šta sam sve u svojoj glupoj zaluđenosti propustio. I sada, kada  sa dna gledam te, shvatam da se ostvario moj najveći strah “ništa sam ti” i osećaj je bolno oslobađajući. Tvoje oluje ravnodušnosti obrušene poput sezone monsuna koja nikako da prestane su me ubile ali me nisu uništile. Ne, glupo moje, ojačale su me.

I zato ne čudi se što uživam u umiranju jer ovo uistinu i nije umiranje, ovo je preporod i novo rađanje, ovo je oda meni samom kakav sam bio I kakav sam postao. Ovo je veličanje svih mojih hrabrosti koje su poginule pred tvojim podmuklim kukavičlucima. Sada kada konačno stojim sam sa sobom u sebi na gomili leševa mene shvatam da smrt ratnika nikada nije bila kraj već početak besmrtnosti jer heroji ne mogu da umru nikada. O ne, ne umirem to ja, ja se tek rađam iz sebe pokošenog i urnisanog a ostatke starog sebe ostavljam u tebi da me pamtiš i kada te ja zaboravim, da uvek imaš na umu da hrabre čeka večnost koju će da žive u vama slabima koji svaki dan zbog svojih kukavičluka u sebi pomalo umirete dok svetom kao prazne ljušture čekajući sudnji dan  hodate.

Ne, ne smej se sa ohološću mojim umiranjima i ne misli da je pobeda to što u tebi nema povređenosti i umom ti caruju ravnodušnosti. Ne, nije to pobeda to je poraz i kataklizma tebe jer ne znaš kako je lepo poginuti u bitci za onim što voliš i čemu se diviš, kako je maestralno zbog ideala nastradati. kako je bilo hrabro zbog tebe glavu na panj staviti.
Ne, ne smej se jer ne znaš kako je lepo nebo kada ga oboren posmatraš sa dna.
Ne, ne smej se jer ne kapiraš suštinu, izgubio sam u najlepšoj i najveličanstvenijoj igri na svetu. U bitci za tebe. I nikada se pobedonosnije nisam osećao. U isto vreme i prazan i pun do granica sopstvenog postanja.

Zar ne znaš da se jačina čoveka  ne meri po tome koliku bol može da izdrži nego po tome koliku prevaru i izdaju može da oprosti i zaboravi!?

A ja zaboravljam ovog mrtvog ljubavnika što leži pored mene i ovog sanjara i onog idealistu i onog punog vere i nadanja i onog naivnog mene što nije ni znao da zbog tebe može da nastrada već je mislio da će sa tobom zauvek da živi u u jednom Beogradu na nekoj mansardi na krovu sveta sa pogledom na Savu ili Dunav, zaboravljam i onog pesnika što ti je pisao sonete da se nekad u starosti kad patina zaborava prekrije sećanja a godine uzmu danak tvojoj vitalnosti, kad životni sokovi isteku iz tebe da se sećaš kakve su se požude i strasti zbog tvog tela i uma u meni odigravale. Zaboravljam sve. Beograd pred kišu koju ćemo da provedemo u krevetu, zaboravljam imena  nerođene dece i nekupljenih ljubimaca, zaboravljam godišnja doba,mesece I godine koji su ostali samo to jer nisu stigli da se pretvore u večnost. Zaboravljam ti svemir žudnje u pogledu pre nego što ću da uđem u tebe i onaj uzdah između “moj si” i u “meni ti je mesto”. Zaboravljam tuđe stanove koje smo zvali domom I tuđe krevete koji su nam bila svetilišta ljubavi. Zaboravljam dodir kože o kožu koji je uspavljivao receptore za strah i bio portal za paralelnu stvarnost. Stvarnost u kojoj smo se nakon što smo se posle nomadskog lutanja zakovali jedno u drugo rukama i zagraljima do krvi, koštane srži i unutrašnjeg svemira duboko, presrećni što smo se našli. Zaboravljam i ova sad otkivanja i puštanja.

Zaboravljam sve što vredno zaborava nije.
Zaboravljam sve što sam ti bio i radujem se svemu što ću tek biti. 

 

Ne, ne smej se glupo moje, zaboleće te kada shvatiš da u mom porazu ima više veličanstvenosti nego u svim tvojim pobedama, jer ne gubi onaj ko se bori da zadrži ono što voli nego onaj ko nemo sedećki  sve to posmatra. Gubitnik je uvek onaj oko koga se bitka bije a pobednik je onaj nad kim se koplja lome.

A doći će dan kada ćemo se dići iz pepela svi mi, tvojom ravnodušnošću pokošeni i bićemo bolji nego ikad pre, jer svako umiranje je rađanje novih nas, jačih, manje osetljivijih i mnogo pametnijih, svako rušenje naših tvrđava nateraće nas da sazidamo nove, sa jačim bedemima i dubljim rovovima. Poginuli smo i vaskrsnuli da bismo se rodili snažniji i na takve kao ti otporniji.

Hvala ti na razaranjima i rušenjima, isplatilo se živeti i umreti za to,
a sada dalje moram bez tebe u beskraj sveta sam,
jer pobednik je na kraju krajeva uvek sam.
Kralj Nedođije

Prvotno objavljeno na KraljNedođije

Komentari

Mi smo redakcija APortala a vi čitate članak s našom preporukom :)

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.