Magnet za čudno

Čupkala je taj uvojak kose koji joj je nestašno padao preko lica. Bila je nervozna i zamišljena. Znao sam napamet svaku liniju tog ljupkog lica i svaki sivi ton koji bi joj poprimile, inače izražajne, smeđe oči.

“Hoćeš li mi reći šta je bilo”, pitao sam. “Znaš da neću”, odgovorila je. “Zašto s tobom sve mora biti povuci potegni”, pitao sam je s uzdahom, na što mi je ona prkosno odgovorila: “Jer sam se takva rodila.”

“O.K.”, rekao sam i shvatio da neću postići ništa ako nastavim ispitivati. Ona je nastavila svoj mali ritual borbe s nestašnim pramenom, a ja sam zurio u svoj mobitel. Lucija mi ponovno nije odgovarala na poruku i to me nerviralo. Htio sam znati na čemu sam, ali to očito neću saznati preko moba.

“Čuj, moram ići. Kad već ne želiš pričati…” “Dobro, pozdravi doma”, rekla je i dalje poluzamišljena, a ja sam samo ljuto sjeo nazad na stolac. “O.K.”, znam kad se nešto događa s tobom i znam kad je sranje. Gukni.” “Ne želim pričati o tome”, rekla je neodlučno. “Znači ipak je nešto”, upitao sam s uzdignutom obrvom. “Znaš da je nešto”, rekla je gledajući u pod. “Zašto svaki put moramo igrati ovu igru? Kako ti ne dosadi ženo?”

– Belj – okrene se prema meni i isplazi jezik. Okrećem očima i smijem se. Kako se ljutiti na ovu djevojčicu?

“Jesi napisao tekst”, pokušala je promijeniti temu  “Mijenjamo temu”, upitao sam iako je predobro poznajem. “Da”, odgovorila je gledajući mi ravno u oči. “Nisam još. Idem sad samo nedjeljom, zar ne”, upitao sam. ” Ideš. Ako napišeš tekst!” (Šefica se vratila.)

“Nikad ne kasnim”, govorim polako. “Ne kasniš”, ustanovi i ponovno pronađe onaj nestašni pramen.

Šutimo neko vrijeme.

“Nije li ti se žurilo negdje”, pita me. “To može čekati”, odgovorim i podižem pogled. “Bilo je važno”, zaključi ona i pogleda me upitno. “Ništa nije važnije od obitelji”, kažem i čekam da konačno progovori.

“Meni se uvijek događaju neobične stvari”, kaže onako kao usput. “Blago rečeno”, zaključim. “Misliš li da sam ja jednostavno magnet za čudno”, upita me. “Čudno?”

“Da. Čudno. Znaš neobične poslove, odnose, pustolovine, ljude…”, nastavila je. “Pa svakako nisi obična djevojka, ako si na to mislila?”

“Ne. Baš magnet za čudno.” Pogled joj je bio jasan, ali izgledala je odsutno. “Mislim da te ne pratim”, rekao sam nesigurno.Nitko mene ne prati”, zaključi. “Pa tvoj tempo je ratni, tko bi te mogao pratiti?”

“Amazonka, bla bla bla, znam. Samo nemoj danas, ok”, kaže pomalo drsko. “Okeee, ustanem s namjerom da zbilja odem. “Pošalji tekst”, jedino je što kaže, a ja ponovno sjedam.

“Šta je bilo?” “Ništa. Svašta. Ne znam. Previše mi je svega valjda.”

“Posla”, tiho sam pitao. “Da”, rekla je. “Još nečeg”, nastavio sam. “Ne.”

“Razmišljam da odselim. Nekud. Nekud van.”

Dobro…”, to nisam očekivao.

“Misliš da je to loša ideja?”

“Zapravo… nisam stigao pomisliti ništa, samo si me zatekla.”

“Uglavnom, o tome razmišljam već neko vrijeme. Nude mi se prilike o kojima ovdje mogu samo sanjati.”, odgovori polu tužno, polu ljuto.

“Ali gradiš pravo malo carstvo” uzdahnuo sam. “To samo tako izgleda na van”, kaže ona zamišljeno. “Ti vidiš samo fasadu. Svi vide samo fasadu.”

“O.K. Zbilja bi ostavila sve i otišla? Gdje? Njemačka? Engleska?”

“New York.”

“New York?”

“Da.”

“Ne”, odgovorim. “Ne ideš u New York!” “Ha? “, pogleda me šokirano, otvori usta pa ih naglo zatvori. “Ne. Ideš. U. New. York.”

“Opet govoriš u pauzama”, rekla je blago. “Znam”, pomislio sam, jer sam ljut i jer je neću pustiti da napravi neku glupost.

“Ne idem zauvijek”, rekla je tiho. “Ma ne ni na tri sekunde. To je Amerika! Drugi kontinent! Drugi svijet!”

“U tome i je stvar, kad ću ovdje doživjeti svijet?”

 Zaustio sam da nešto kažem ali sam ušutio. Gledao sam te dobro mi znane duboke djetinjaste oči i odjednom sam shvatio. Bože, koliko mora da smo sebični. Stalno je svi držimo na mjestu. Svi mi nekog držimo na mjestu. Svi mi nekog kočimo. Svi mi nekome branimo da ode i da se istraži, da se zajebe. Branimo pravo da se zajebe. Branimo pravo da se pronađe.

Jer nas je strah? A čega zapravo? Da će netko tko nam je drag negdje zapravo biti sretan? Doživjeti nešto što mu treba i što će ga vratiti u tračnice ili iz njih izbaciti?

Svi mi igramo na sigurno i ne volimo kad se neki kamenčić unutar našeg malog, dobro znanog, utabanog svemira pomakne. Ne trpimo to. Baca nas iz naše orbite. Iz naše zone komfora.

“O.K. Ako će te to usrećiti.” “O.K.?”, pita. “Ne znam hoće li me usrećiti.”

“Bože… stvarno si čudna.”

“Rekla sam ti.”, namigne.

“I stvarno ćeš otići”, pitao sam. “Ne znam, ali mogu i to je nešto što ne mogu izbiti iz glave, “odgovorila je s osmijehom na licu.

“A portal?” Trznula se i tiho rekla: “On je ionako virtualna beba.”

“Da…”, odgovorim više sebi nego njoj. “A ljudi kojima si potrebna?”

“Ne gube me. Ali je glupo što me pokušavaju vezati.”

Ta zadnja rečenica rekla je sve.

I zato pustite djecu, ljubavnike, prijatelje, rodbinu da idu svojim putem. Pustite ih da odsele, pustite ih da odu iz loših odnosa, s groznih poslova iz lošeg kvarta. Pustite ih. Nemojte da njihova sreća ovisi o vašoj osobnoj, sebičnoj, zoni komfora. O vašem malom, uskom svemiru.

Ja sam nju, upravo pustio iz svog.

Marin

Komentari

Marin Bijelić

Mlad, nježan i neizbježan. :D Brz na jeziku, još brži na tipkovnici. Nekima omiljeni autor, nekima trn u oku. Volim fotografirati, putovati i čitati klasike. Volim filozofirati, volim crno vino, pivu s društvom i dobar sex. A vi volite mene... ma znam ;)

You May Also Like

Odgovori, komentiraj, diskutiraj

Bol, Lisa Gardner,bibliomanija, Ana Čaić Blažević, APortal,majka, dijete